Дан свиће као и сваки други у родном крају, сноп сунца ме гађа у очи, буди ме и као да апелује какву то љепоту пропуштам, јер је у питању сунчан дан, кога краси плаво небо, „ ниђе облачка“ ,па се ето и ја, релативно улежан као и већина данашње младежи одлучих устати. Устадох, освјежих лице ‘ладном завичајном водом,прогледах на очи, продисах пуним плућима и кренух да обављам ситне обавезе по кући, не бих ли што више смањио количину посла која ће ми сачекати мајку, која је већ била отишла на посао.
Ложим ватру и гледам у пламен који је неједнако захватао ситне и дјелимично суве комаде дрвета, па размишљам како ли је и у животу све тако неједнако, како је неизвјесно да ли ће та ватра планути колико год ми загарили руке и мучили се да би нам кућа била колико толико топла, док неке друге чека све „на тацни“ , па им је празник када виде шпорет на дрва. Овдје мислим на оне који сматрају да је подно гријање стандард двадесет и првог вијека уопште, док је у реалности то привилегија „крупуних појединаца.“ Изреку да се по јутру дан познаје тај дан сам и сам потврдио, јер ми је горе наведено размишљање поткрепио остатак дана.
Јутарњу мисаону идилу разбио сам једним видом физичког вјежбања и сада ево педалам према граду на малом бициклу, погодном за дјецу узраста до 12 година, тјешећи себе да је добро да имамо и то, само нек се пјешке не иде. Прилазим градској зони, иако је статус градске средине иначе упитан код нас, и прилазећи видим да се нешто несвакидашње збива и код нас. Наиме, на први поглед атмосфера подсјећа на трећи свјетски рат у најави или опасност од радијације, јер је ужи појас града заједно са прилично широким околним појасом окован „специјалом“ ,локалном полицијом, те возним парком “кошница” у којима по ријечима пчела из истих настаје најслађи мед, који ће, такође по њиховим ријечима, бити подјељен народу, који нема ни хљеб да би на њега мед мазао. Прича се како желећи да нас вјероватно и даље уједају, па да овако измучени будемо гладни и дебели једино од отока, трутови поменуте кошнице отворише испоставу и на нашем пашњаку,вјероватно да нас и они још боље опасу након номада који се бар деценију са парцела не мичу.
А у граду хаос, ротације сјевају, град никад није био богатији ако се гледа вредност возног парка, а сиромашнији ако се гледа перспектива, јер скупи аутомобили пролазе кроз црвено док је наша егзистенција одавно у црвеном, а читава средина давно завијена у црно и нико за то ни не хаје. Вјероватно журе јер је нектар са нашег планинског цвјећа одавно спреман за „трутове и матице“,или их негдје друго чекају са овацијама они подробни,обзиром да су само такви добили зелено свјетло за прилаз кошници. Питам се да ли су такви, тачније они којима је све хитно, помислили колико би хитно било дјетету које три дана ништа није окусило да нешто поједе, колико би хитно било наћи кров над главом онима који, ону исту,на почетку поменуту, зору чекају под ведрим небом или пружити заштиту онима којима се пријети „главом“ али и из страха за себе и своје најмилије ћуте, или и кад кажу нешто опет “вук уједе магаре” док одговорни испијају каве по хотелима. Право питање је, дакле, коме је ту и шта заиста хитно! Ја сам размислио,а то и вама топло препоручујем!