Kada kažem porodica Hadzimanov ne mogu a da ne krenem od oca gospodina Zafira Hadzimanova , Vasila koji je za svojih šezdeset godina života pored toga što je bio magistar farmacije i pedagog kao etnomuzikolog prikupio oko 8000 makedonskih pesama od kojih su 5000 zastupljene u zbornicima.Bio je član Udruženja muzikologa u Njujojrku i član Udruženja folklorista u Londonu.Njegovi najpoznatija dela „ „Зборникот на македонски народни песни“, „Соборски народни песни“, „Македонски борбени народни песни“ i „ Моми тиквешанки“.
Njegovim putem krenuli su i njegovi potomci koji su na Balkanu počeli da stvaraju odličan etno dzez . Razgovarati sa njima predstavlja za mene veliku čast.
Porodica Hadzimanov je nesumnjivo porodica koja poštuje talenat , ima snage u svom jedinstvu da ga odbrani od besmisla koje preti muzici danas .Porodica koja uspeva da istraje u svojim nastojanjima da nastavi da stvara za dobrobit kulturnog stvaralaštva koje danas na žalost u Srbiji dobija sve manje i manje prostora.
Za intervju sa porodicom Hadzimanov imajući u vidu njihov zajednički doprinos muzici,glumi, književnosti,poeziji,filmu,kulturi uopšte nije potreban poseban povod,ali pripreme za koncert koji će se održati 15 maja u Mikser hausu uveliko traju a one zahtevaju posvećenost i veliki rad.Pored toga što nemaju puno slobodnog vremena gospodin Zafir i Vasil su uspeli da odgovore na nekolicinu mojih pitanja i na tome im neizmerno hvala.
Gospodine Zafire kada kao sin držite u rukama ponosno rezultate rada svog pokojnog oca šta bi ste izdvojili kao njadraži segment nasleđa koji je on ostavio za sobom ?
Definitivno melografske zapise preko 5000 makedonskih izvornih pesama.Retko koja zemlja na svetu se može pohvaliti tako impozantnim etnomuzikološkim delom.
Kada se osvrnete unazad,između godina koje su za Vama, i dođete do perioda detinjstva i letnjih raspusta šta Vas asocira na najtoplija sećanja iz tog perioda detinjske spoznaje sveta u Vama i sveta oko Vas ?
Imao sam sreće da već sa sedam godina postanem član Dečije drame Radio Skolja,pa sam sreću da kao nagradu za snimanje brojnih drama i drugih programa za decu (Tih pedesetih nije bilo televizije i interneta!Mi smo našim drugarima bili hit razonoda.) leto provodio u Ičićima pored Opatije na moru,dok su se vršnjaci u to vreme uglavnom kupali u Vardaru i u lavoru.U Kavadarce smo išli na berbu našeg velikog vinograda i tako sam se zasvagda zaljubio u vinogradarstvo.
Da li je tokom pohađanja gimnazije i muzičke škole neko od profesora izvršio značajan uticaj na Vašu odluku da upišete i uspešno završite ADU u Beogradu?
Glavni uticaj je stigao od glumaca i reditelja iz Radio drame.Posle nekoliko godina druženja sa njima u tim mladim godinama odlučio sam da se upišem na Pozorišnu akademiju iliti sadašnji FDU.
Da li negujete prijateljstva stečena za vreme studija i koliko su ona danas značajna za Vas ?
Da,mada neki od mojih najbližih drugara sa studija nisu više sa nama.To je tužna sudbina od koje se ne može pobeći.
Ostvarili ste brojne i značajne uloge kao vrstan glumac.Meni je lično film koji ostavlja prejak utisak „Nož“ i čini mi se da ste lik Aleksandera Kiša u njemu odigrali sa lakoćom,da li je tako ili su pripreme za ovu ulogu zahtevale dodatni trud koji se na platnu ne primećuje?
U pravu ste.Imao sam sreću d a dobijam sjajne uloge,uloge koje sam voleo i na filmu i u teatru.Možda je zato utisak da to radim lakoćom prisutan,a možda sam od deda boga dobio pravi glumačko – pevački dar pa se čini da mi sve ide lako od ruke.
Kako ste krenuli pored glume i postignutih uspeha u zemlji i inostranstvu i sa komponovanjem i poezijom?
Spontano.Osetio sam da ću to moći dovoljno dobro da činim.
Prvi snimljeni koncert u tadašnjoj Jugoslaviji jeste „Koncert lakih nota“ koji ste Vi sa Senkom priredili u Ateleju 212 ,da li posedujete taj snimak ? I da li ste razmišljali o tome da biste ponovo mogli da pripremite nešto slično poštovaocima Vašeg rada i to baš u Atelejeu 212 ?
Jeste.Javila mi se nezaboravna Mira Trailović i ponudila da Senka i ja otvorimo scenu u podrumu svojim muzičkim recitalom.Mi smo bili vredni i pripremili smo sjajan program zajedno sa kvintetom najboljih muzičara u Beogradu – „Stari tračeri“ Naravno televizija se odmah zainteresovala i tako smo postali prvi pevači koji su snimili koncert u živo!Nažalost neka gluperda od urednika je taj snimak obrisala,jar im je falila traka za neko drugo snimanje??!!
Vaša prva knjiga stihova „Šansone na papiru“ se ne može naći u prodaji,a sa njom ste postigli veliki uspeh,planirate li drugo izdanje iste možda za ovogodišnji sajam knjiga ?
Imam nekoliko knjiga poezije i proze i nijednu ne možete da nađete,jer nijedan izdavač nije štampao drugo izdanje.Za moju knjigu „Pas pevačica“dobio sam prestižnu povelju Stražilovo i opet ništa.Na Beogradskom sajmu knjiga dobio sam Zlatnu tablu za moju muzičku knjigu pesama za decu i opet ništa???…
Ono šta lako može da rasplače poštovaoce Vašeg dela i rada jeste album koji ste priredili povodom desetogodišnjice pomena svom ocu „ Pesnite na Vasil gi pee Zafir“ , da li ste planirali da na koncertu 16 –og maja izvedete bar nekoliko pesama sa tog albuma?
Naravno.I Vasil sa kvartetom svira jednu – „Marika moma ubava“.
Dobili ste brojne nagrade za svoj rad,ako bih sada počela da nabrajam sve od prve do poslednje trebalo bi mi dosta prostora,da li možete da izdvojite bar pet Vama najdražih?
Ne mogu.Sve su mi najdraže.Ha,ha!
Pouzdano znam da ste pored toga što se sarađivali sa brojnim muzičarima,geneijalnim talentovanim ljudima,umetnicima u zemlji i inostranstvu , rado vreme provodili družeći se sa Stanišom Stojšićem a isto tako znam da Vam je jedna od dragih pesama baš ona njegova „Zbog tebe momo ubava?“ Zamolila bih Vas da nam bar delom otkrijete ovom prilikom kako je bilo družiti se sa Stanišom,pevati sa njim,i nazdravljati sa njim ?
🙁
Da li ste očekivali da će Vasil kada je bio dete danas postići ovako veliki uspeh ?
Da li je bilo teško usmeravati ga ka muzici imajući u vidu da sam naišla na podatak da je imo faze kada nije baš voleo da vežba i da ga klasika nije nešto puno zanimala,a da je sa ozbiljnijim radom krenuo tek kada je otkrio dzez ?
Od tog trenutka sam bio siguran da će postići puno.
Čitajući starije intervjue naišla sam na podatak da ste Vi pre Vasila shvatili da će Nataša biti njegova supruga,da li je to istina i kako ste to zaprvo osetili ?
Ne,ne sve su to njih dvoje upriličili.Mi smo bili blagonakloni prisutni građani.
Pored divne porodice i karijere koju imate da li imate neke neostvarene želje i planove koje bi rado ostvarili ?
Oh kako da ne.Samo se bojim da sam sasvim u svetu knjige D.Maksimović;“Nemam više vremena“
Kako se odvijaju pripreme za koncert koji će se održati 16 maja u Mikseru?
Vasil njegov kvartet i ja smo spremni ko zapeta puška!
Privatno ste poznati kao dobri domaćini,da li ćete shodno tome Vi i Vasil ugostiti Vaše prijatelje koji će upotpuniti svojim izvedbama planirani repertoar na koncertu i da li možete da nam otkrijete imena gostiju ?
Gosti su mi moji dragi partneri iz mjuzikla – Sonja Josić supruga Golde u „Violinisti na krovu“ SNP-a i prva zvezda muzičkog teatra u nas Marius iz „Jadnika“.
Ja Vam se od sveg srca zahvaljujem na vremenu koje ste posvetili čitaocima i priuštili im izuzetan ugođaj sadržajima odgovora u ovom intervjuu.Za sam kraj Vas molim samo da nam otkrijete dobro čuvanu tajnu kako ste uspeli da ostanete tako mladi ,da radite sa divnim entuzijazmom i s ljubavlju svoj posao i danas baš kao i kada ste imali 25 godina i počinjali sa izgradnjom karijere ?
Hvala,hvala.Samo ja znam da mi ništa više nije baš kao kad sam imao 25 godina.Starost je podmukli neprijatelj koji ne prestaja sa lukavim diverzijama.Svako jutro mi neku novu „poklanja“.Ja imam samo jedan lek.Osmeh.
* * *
Posle razgovora sa gospodinom Zafirom usledio je kraći razgovor sa Vasilom Hadzimanovim,koji je ovih dana zaista puno zauzet ali je za sve vas koji volite njegovu muziku ipak našao vremena da ovaj intervju učini izuzetnim,uživajte :
“Jednanaest razloga za …“ ,prvi tiraž rasprodat za samo tri meseca ,osvjate nagradu Beovizije, a za nepunih godinu dana kasnije album je proglašen za najbolji debi album godine .Niko posle toga nije uspeo ništa slično ni da pokuša da uradi .Koliko je trajao rad na prvom albumu,i kako si doneo odluku da napraviš ozbiljan dil sa akordima,unoseći nešto sasvim drugačije od svega šta je do 2001 godine bilo na muzičkoj sceni?
Prvi album je sve to i zaslužio jer se čekalo skoro 5 godina da se neko usudi da ga izda . Tada , kao i sada , nisu bili baš zainteresovani za jazz muzičare i njihove autorske projekte . Imali smo sreće da se na čelu PGP RTS – a našao naš poznati pevač – autor Vlada Marković , koji je , poznavajući moj rad , odmah pristao da izda taj materijal , koji je bio sačinjen od različitih snimaka VH benda koji su se u medjuvremenu nakupili.
Posle drugog CD-a „Kafanki“ kojim si promovisao ne samo Srbiju već i Balkan u celoj Evropi,uspesi se nastavljaju,poziv od benda Zawinul Syndicate ,tj.poziv od Zawinula lično ,pa poziv od strane Nigel Kennedy-ja,neočekivano veliki uspeh u Japanu na velikoj svetskoj izložbi Expo 2005,tri koncerta u Parizu ,gostovanje na „Jazzy Coolors“,dva koncerta u Trstu…Mogu da nabrajam dalje ali moram da te pitam kako to da si ostao u Srbiji u zemlji u kojoj je teško živeti od umetničkog rada ,i ostao svih ovih godina dosledan muzici koju si samostalno oblikovao,odabrao, veran vlastitom jedinstvenom muzičkom pravcu sa kojom si mogao da napraviš materijalnu imperiju da si sve to uradio i plasirao na primer iz NY-u ?
To je najteže pitanje a opet nameće se najjednostavniji odgovor . Volim ovo parče zemlje . Kad to kažem ne mislim da sam veliki Srbin , jer meni je dom ova planeta , i uopšte me ne interesuje ko se kako preziva i kom Bogu se klanja , ali Balkan , ljudi koji žive na ovim prostorima i sve sto ih okružuje je nešto sto je moje i to je definitivno tako . Kad sve to shvatiš ni pare , ni uspeh ni hiljadu Nju Jorka ne može da se približi tom ispunjenju i toj sreći.
2003. izlazi „Kafanki“ i tada kao promociju tog albuma, sviramo i isto veče sa velikim Joe Zawinulom. Muzičar koji je ostavio ogroman trag i koji je moj najdraži klavijaturista . Poklonili smo mu flašu Zafirove šljivovice ( mnogo voli šljivu da pije) i zamolili ga da posluša naš nastup . Rezultat je bio poziv da sviramo u njegovom klubu u Beču „Joe's Birdland“. To se pamti dok si živ.Tako da i pored toga što živimo u Srbiji uspesi ipak ne izostaju ,a život i stvaranje gde god da si ima smisla.
Da li Srbija ume da kaže hvala zato što živiš u njoj,i svojim radom doprinosiš kulturi da opstane u ovoj zemlji ? Kako Srbija ako ume kaže hvala ?
Eh sad ovaj moj gornji odgovor i nema baš smisla, jer sve što sam uradio u životu uradio sam sam, tj. uz ogromnu pomoć moje supruge, roditelja, prijatelja i naravno muzičara sa kojim radim, ali nikad države i institucija koje bi trebale da promovišu kulturu i umetničku muziku.
Imala sam prilike da budem prisutna na tvojim koncertima ali i na svirkama u malim klubovima u kojima bude najviše oko 250 ljudi.Ono šta me fascinira to je što i na velikoj sceni i na malom podijumu na kojem jedva postavite sve instrumente održite koncert na isti način,predavajući se u potpunosti muzici,poštujući publiku koja je došla da Vas sluša,ne praveći nikakvu razliku između prostora u kojem svirate?Kako ? Zar je svirati pred tri hiljade ljudi i pred tri stotine potpuno isto?
Meni jeste. Vesna Trivalić i Anica Dobra su skoro simultano imale isti komentar kad sam sa bendom svirao na poslednjoj klapi serije “Otvorena vrata” za koju sam i pisao muziku, a to je “Ljudi, vama niko ne treba!”Dajte nam par kvadrata i instrumente i mi smo srećni, a ko hoće da nam se pridruži, dobrodošao je.
Koliko ti je trebalo vremena da uradiš Ohrid,i kako je nastala kompozicija koja po mom skromnom mišljenju ali i po mišljenju brojnih ljudi koje poznajem postaje jedna velika „genijalna kompozicija “ koja uspeva posle prvog slušanja da ostane u čoveku zauvek ?
Najbolje kompozicije nastaju spontano i relativno brzo. Ova je samo izašla iz mene.Što bi rekao kolega dzezer: ” Ponekad izadje strahovito . ”
Kako ste uspeli da za samo pet dana u Mostaru snimite svoj peti album ?Zvuči neskromno ali genijalnost je tako mala reč za opis ovog poduhvata,moraš priznati neverovatno za kvalitet kompozicija na njemu , dakle kako , može li se uopšte objasniti proces Vangogovskog hiperentuzijazma i rada ? Ako od tih pet dana tj od 120 sati oduzmemo vreme za spavanje,ručak,toalet,ispijanje bar jedne kafe dnevno,ispašće da je album snimljen za manje od tri dana zar ne ?
Naše albume inače snimamo brzo. Barem tu osnovnu bazu a to je sam bend. Eventualno nasnimimo posle nekog gosta, mada 99% slučajeva svi, sve snimamo zajedno na 3,4. Uostalom, kad imaš sjajne muzičare oko sebe i navežban materijal , nema frke.
I to nije nista čudno. Veliki muzičari su svojevremeno snimali albume za dan. Negde sam pročitao da je Miles Davis snimio „Kind Of Blue“ album za 8 sati. A to je remek delo.
Da li i dalje sarađuješ sa Tonijem Kitanovskim? I da li imaš vremena za rad sa studentima,učenicima i mladim ljudima uopšte koji žele ozbiljno da se bave muzikom ?
Sa Tonijem upravo idem na Evropsku turneju . Sviraćemo u Ljubljani, Minhenu, Bazelu, Beču… a turneju započinjemo baš u Beogradu drugog maja .
Upravo preko Tonija sam i krenuo u ozbiljnije pedagoske vode, kad me pozvao da budem gostujući profesor na jazz akademiji u Štipu , u Makedoniji . Imam sjajne studente sa kojima se zaista lako radi i mogu reći da mi ide od ruke i ovaj profesorski zanat , koji je veoma različit od muziciranja i komponovanja.
Da li ti je poznato da su posle snimka na kojem ste ti i Marta majstorski izveli „You’re Gonna Miss Me When I’m Gone „ pljuštali komentari kako Marta prevazilazi tvoj talenat i da si tada dobio zvaanje „Martin tata“ ?To svakako prija ali i kao roditelja obavezuje da pružiš još više nego do sada,kako uspevate uopredo ti i Nataša da se posvetite i ćerki u onoj meri u kojoj je njoj to potrebno a da pri tom karijera ne trpi nikakav zastoj već naprotiv dobija sve kvalitetniji i kvalitetniji materijal za dalju nadogradnju?
U ovom vremenu brzine i konstantnog nedostatka vremena za one najlepše stvari koje čine život, nije lako. No, ipak mislim da uspevamo da redovno razgovaramo i provodimo vreme sa našom kćerkom i da imamo jedan veoma iskreni odnos sa njom, sto je po meni najbitnije.
Nataša mi je rekla kada sam krenula sa idejnim konceptom ovog intervjua da imaš jako malo vremena pa ću se potruditi da zastanem u nizu spremljenih pitanja koja sam planirala da ti uputim ali bih te zamolila da mi odgovoriš samo još ovo,odakle snaga u kontinuiranom trajanju,odakle toliko smelosti i slobode u igranju sa akordima , i kako uspevaš da ne umanjiš energiju,kvalitet i ljubav u muzici koju stvaraš ?
Kad nešto iskreno voliš, onda uvek imaš i energije i entuzijazma. Kad na to dodaš i vredni rad, kvalitet ne može da omane.