„…к'о да ми отме из моје душе Косово…“
„Бежимо од глади, од мотике, од беспослице, од режима и страха од погибије“ – остају за њима ови одблесци речи кроз тутњаву аутобуских стајалишта. И на крају, бежимо од самих себе!
Да ли је у питању тајни налог, или једноставно засићење да прогоне ‘своје’ са свога? Крај једној диктатури, или почетак нове идеологије!? Идеологије, по којој ‘Врховни’ самопроглашене ‘врховне’ кроз породично стабло вуче корене из свештене, српске православне породице. Дан Светог Великомученика Димитрија је свети дан. Дан крсне славе, дан молитве и нерадни дан при празновању и окупљању.
И са платформом и без ње, опет је човек човек, несрамењиво висином, већ чашћу и поштењем. Снагом и победом.
Али, и даље мироточе иконе, лију сузе, сажим'о се бол кренуо Свој на свог. Тајно, све постаје јавно!
Молитвена општежишћа остају без заклона, причасника и основних потрепштина за одржавање даљег живота. Пут је непроходан, избледео, нема светлосног одсјаја, струја туда више не ‘протиче’, телефонске линије су ‘нестале’.
Материјално затихнуло, духовно узвисило. „…Куд’ год да кренем, теби се враћам поново…“ Чврсти у вери остају, залутали продају све и упуштају се у одлазак у непознато. А и шта би друго!?
Не дај Боже веће буне, страдања и патње! ‘И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Амин.’
“За конкурс”