„Кад сам на интернету, имам осећај
повезаности с многима.
Али недостаје ми да чујем смех,
глас и да видим очи оних са којима причам.“
(коментар ученика основне школе о начину коришћења информационих технологија)
Ако се осврнемо генерално на појам писмености нашег менталитета, с тим подразумевајући и млађу, средњу и старију популацију, занемарљиво је значење и незнање речи ‘интернет’ и ‘поштовати’. Док насупрот речи ‘кул’ и ‘фул’ су постале саставни део њиховог речника. И то најчешће доводи да комплетан речник и правопис замене сленгови.
Ово је битно напоменути првенствено из разлога да би се схватила медијска писменост, кроз постојање и надоградњу језичке писмености. Можда на први поглед то и није сродно, али ако се присетимо да је језик превасходно обележје једног народа и његовог идентитета, и да је данас медијска писменост исто тако као и језик кључан сегмент сједињавања народа са наших простора са глобалном заједницом, или идења у корак са временом.
Не требамо заборавити да технологија није створена сама од себе, већ да иза ње стоји човек као умно и духовно биће које је пратило њено целокупно кретање, развој од њених почетака до сада. Живи разговор се замењује кликом на дугме, које води губитку истинског веровања и односа међу људима.
Онда се намеће питање због чега је све чешће свеприсутан говор мржње на виртуелном пољу. Затим, видљива је и драматична криза људског идентитета, јер све води ка смеру премештања садржаја људског мозга у меморију рачунара.
Говор мржње је тешко дефинисати, а још теже успоставити квалитетне параметре који би омогућили његово заустављање. Језик мржње у медијима се очитује у неизбалансираној употреби медијских карактеристика и у нетолерантној језичкој употреби. (Д. Валић Недељковић)
Интернет има чудну особину да спаја удаљене душе претварајући километре у секунде, и да апсурдно раздваја људе који живе на пар метара једни од других. Човек у свету масовног друштва и брзих технолошких скокова мора бити испред времена, јер иначе каска, заостаје и губи контролу над собом и над животом. А уистину остаје тапкајући на месту, и урања у ново време, компјутерско време.
Како у таквом времену да млади изопште квалитетан став и креативно мишљење о било којем проблему. Сваки корисник је изложен поднебесљу лоших намера и вулгаризму сваке врсте, па с тим и он постаје такав, раслојена личност у два времена, земаљском и виртуелном.
Да би се успоставила ‘здрава’ средина у виртуелном пољу потребан је надзор и контрола сваког поступка. Под тим не подразумевам да свако лице понаособ треба бити под пратећим оком, иако се то све више прикривено спроводи ван нашег знања, већ да постоје посебна онлајн издања свака са одређеном тематиком. И у складу са тим да свако лице у зависности од личних афинитета и опредељења постане члан исте.
Издања са таквом концепцијом би требала имати тачно дефинисану услове за могућност испољавања ставова и хтења, као што је на пример старосна доб и слично, а који се данас све више користе за манипулацију да би расла мржња, по којој би се одређивало да ли по том критерију корисник може постати члан истог. Циљ оваквог предлога није да врши дискриминацију по било ком основу, већ да њен корисник након стеченог знања о учлањивању у одређену групу кроз изражавање личних ставова одговара по већ раније успостављеним правилима о кориштењу истих, а са којим би требао бити раније упознат.
На такав начин би се смањило омаловажавање другог и другачијег, што је основно жариште при јављању говора мржње у што интензивнијем степену. То није позив у смислу радикалног изолационизма, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница. (О. Суботић)
“За конкурс”