Поучно и директно каже Франсис Бал у својој књизи „Мислити не значи ништа: комуницирати – то је права ствар!“ То је огледало данашњег града који се огледа у размерама „глобалног села“ као сеоске заједнице, враћање на пређашњи живот, и успостављања новог поретка мишљења кроз паролу „узми све што ти живот пружа“ и ништа не питај, успостављање садашњег/будућег живота.
У 21. веку као новом културном систему у којем визуелна комуникација добија сразмере доминантног начина међусобног споразумевања. Заобилазујући њене почетне видове (цртеж, карикатура, слика, па касније летак, билборд), остављајући потраги те основне облике и усмеравајући тежиште на центар електонског визуелног медија као што је телевизија, и ка дигиталном свету мреже. Човек је у времену и простору модерних информационо-технолошких токова истовремено и господар и суверен, и слуга и роб технологије. (Суботић, 129:2006)
По теоретичару Негропонтеу, у виртуелном (визуелном) свету човек је у улози уљеза, насупрот томе што је и идеолог и конструктор тога света, док је машина у „свом простору“. Човек у свету масовног друштва, друштва виртуелне и визуелне визије, мора бити испред времена, јер иначе каска, заостаје и губи контролу над собом и над животом. Занимљива је уз ову констатацију и теза британског футуролога J. Peerce да ће у наредних 30 година смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског мозга бити пренет у меморију рачунара. Што значи да ће мисао бити побеђена сликом, а слика примитивизмом.
Уместо да окрећемо точак, то јесте крећемо се и делујемо са видљивим резултатима, данашњи човек се „губи“ ако је у складу са временом, ако није испред других. Расте убеђеност да је резултат ту ако је посао или нека активност урађена пре времена, пре виђења и познавања других. Укратко речено: „Добро погођена светлост даје још већу живост свакој слици!“
Постајемо градско друштво пројектовано на „додир“ које са таквом „блискошћу“ претвара километре у стотинке апсурдно раздвајајући људе које живе на раздаљини од пар метара једни од других. Упитна је и та визуелна компонента као саставни опонент виртуелног света. То је уочљиво како на мрежи тако и у класичним медијским информативним средствима. Узмимо на пример илустрације, фотографије које употпуњују и дају уметничку или чињеничну поткрепљеност писаној речи у штампаним публикацијама, где ништа не може бити објављено ако није пријатно за око. Ако је тако у информативном свету, онда не морамо много дискутовати о свету виртуелног предтављања на мрежу уз помоћ разних програма за улепшавање и отклањање недостатака. Она задржава и даље своје централно упориште, само што је оно сада искривљено и уподобљено за масе, а индивидуа као њен креатор кроз своју личност остаје „пуста“.
Тај подвиг општења, где град постаје село, а разумна критика „touch“, је једносмеран јер човек добија и шаље само оне информације које су унапред испрограмиране. У таквој сфери нема неслагања нити сувишних жеља јер све је на „тацни“ уз један клик или „додир“. Модернисти у тој сфери виртуелно – визуелне реалности виде некакво „виртуелно царство небеско“.
На ову синтагму, Суботић наводи одговор једног старца монаха на питање по чему ћемо препознати последња времена: „То ће бити онда када људи буду заборавили путеве и стазе које воде до кућа и када престанемо ићи једни другима!“
Запитајмо се колико смо дуго у виртуелном свету, а колико у домовима најближих? Није потребно сувишно мозгање да би се добио одговор и увидело каква нам будућност предстоји. Ти је можеш променити!? Визуелно или непосредно, виртуелно или пружањем руке твој је избор!?
“За конкурс”