Сажетак:
У тексту ће се разматрати два кључна појма, појам уметности као саставни део човековог живљења, а с друге стране као појам кроз огледе какву заиста уметност имамо у нашим животима, и шта чинимо по питању њене доступности и отворености.
Циљ није да се на било који начин омаловажи заједница, или појединац као њен члан, већ да се подстакне критичка свест о стању безнађа у којем се налазимо када је реч о уметности. Иако њени домети не зависе само од самог појма „уметност“ већ од целокупне околине и стасовања бића као бића заједнице. Маневри су пространи, али је пут један.
Грана уметности и њен приказ неће бити уско дефинисан неким ограниченим и упакованим складом речи, једном дефиницијом, већ ће бити пре свега исказан као дело које нас свакодневно окружује. Живот је уметност, уметност је човек.
Зар цвркут птица није Божанствена химна живота која нас сваког јутра учи једноставној уметности, обзнанујући нови дан и нас у њему. Да ли и ти саучествујеш у тој хармонији уметности, о којој мало знамо а изнова је увек иста, од памтивека!?
Кључне речи:
Уметност (без)животна; личност вулгаризма или креативности: људско лице.
„Ја сам, пре свега, европски уметник чији се рад састоји од тешког рударског копања по свести и подсвести, али и савести наше егоцентричне и немилосрдне цивилизације“ – ове речи свестраног уметника Драгољуба Раше Тодосијевића заиста предочавају праву егзистенцијалну слику и положај уметности на данашњем временском и територијалном Балканском тлу. Шта пре свега видимо кроз уметност и њене ствараоце, и како нам је предочена!?
Тодосијевић каже: „Мојим професорима нису требали таленти, већ полтрони, улизице, фанови, имитатори и тај тренд отпора према индивидуалцима и индивидуализму наставља се до данашњих дана“, најбоље приказује опсеге које смо направили на том пољу. Никако не смемо правити границу да само омеђене групе стварају и представљају уметност. Не!? То је много широко поље у којем саучествује целукупна заједница са својим начином живљења и манирима.
Не бисмо требали оставити по страни чињеницу да се област уметничког стваралаштва мери разним методама које константно прате жеље и укус популације, сврастане кроз различите категорије. Иако постоје различите поделе на основу којих се долази до крајњих резултата потреба заједнице, коначан циљ увек кроз збир примењених параметара остаје исти, а то је пут вулгаризма и јавно обзнањене личности као строја над којим се иживљава неморал и нечистоћа сваке природе. Као шо Орвел каже у свом делу „1984“- „Неће бити оданости, сем оданости Партији. Неће бити љубави, сем љубави према Великом Брату. Неће бити смеха, сем смеха победи оца над побеђеним. Неће бити уметности, неће бити књижевности, неће бити науке. Кад постанемо свемоћни, наука нам више неће бити потребна. Неће бити разлике између лепог и ружног. Неће бити радозналости, неће бити уживања у животу. Сва конкурентска задовољства биће уништена. Али увек, увек ће бити опијености од моћи, све веће и све суптилније. Увек, у сваком тренутку, постајаће узбуђење победе, драж гажења по непријатељу који је беспомоћан. Ако хоћеш слику о будућности, замисли чизму како гази људско лице — заувек.“
Погледајмо посећеност институција које на делу престављају уметничко стваралаштво и упоредимо је с временом којег проводимо пред малим екранима пратећи садржаје које нарушавају видик креативности и уопште могућности да се уради нешто за унапређење развоја уметности. Опет понављам, сви смо њени ствараоци! Потруди се и ти да је досегнеш!?
Поражавајући је и податак да човек који свакодневно проведе неколико сати пред телевизијским екранима или у виртуелном свету „on-line“, било то и један час, он за тај период прими у свој мозак толико информација које не може апсорбовати ни за месец дана. Усмериште је направити воштану фигуру од људске јединке која неће бити способна да било шта учини за напредак заједнице, сем да прими оно готово што јој се на послужавнику даје. Без поговора и конфронтације.
Како у таквом склопу створити место, место за уметност, а притом ослободити се предрасуда и опчињености лаком забавом и позорницом којом царује ништавило духа и опште пустошење човека!?
“За конкурс”