Апстракт: Превасходни циљ у писању рада је проналазак рјешења како би свако незапослено лице на правичан и достојан начин добило запослење. По било којем основу циљ није да омаловажава нити једног појединца, установу или њихов рад.
При изради рада прије свега су кориштена искуства лица која су била дио доле поменутих случаја, а која нису била спремна да иза њих јавно стану. Иза тога произилази страх, и не постојање жеље за промјенама и напретком. Даље, било је скоро немогуће пронаћи неки текст који би говорио и дао комплетну анализу о стварном стању доласка до радног мјеста.
У први план су стављени примјери који дају општу слику о многим темема које је потребно покренути. А при том и рјешења која би их могла успјешно спровести. Говор је кључна карика, а рјешење његова неизбјежна пратња.
Кључне ријечи: знање; квалификован кадар; ‘слобода’ бити искрен…
Грађани су са свих страна ‘бомбардовани’ сталним промјенама по питању запослења. Условима које потражују приватни, а с друге стране државни сектор. Колика је оправданост тих критеријума, и колико она заиста по(д)мажу у процесу добијања радног мјеста?
Заиста, није саркастична опаска појединих портала када кажу ‘Сигурно ме нећеш наћи? Посао!’ Узмимо за примјер занимања са високом стручном спремом, занимања која се стичу на академским установама а које у пракси замјењује неквалификовано особље. Новинари су управо ти, људи у “црном”, у расвјетљавању најшкакљивијих тема и изрицању досад непостављених питања.
А ко их у том послу замјењује? Сад, тачније не зна се више ни од када је то постало пракса да новинар може бити било ‘ко’? У почетку су то били књишки људи, са научним и умјетничким стваралаштвом, да би данас њихово мјесто употпунило радно окружење које је сушта супротност од наведеног. Није битна диплома, титула, (не)знање већ да се радни задаци обављају брзо, без грешке и новчаних примања. Ко је спреман на такве услове, добродошао је!
Пословна клима је таква да високо-стручно особље ради у тржним центрима, а структура са средњом стручном спремом замјењује их у њиховом раду. Да ли се неко бави тим питањем? Због чега се оспособљава кадар када он може бити замјењен неквалификованом радном снагом. Ако свако може носити микрофон, онда свако може носити одговорност и у операционој сали!
Док се не почне са радом успостављања климе да иза сваког радног мјеста стоји лице које је претходно стекло звање за конкурисање на дату радну позицију, неће бити напретка ни на којем пољу економско-радног раста. То је први услов за унапређење пословне климе.
Други услов за јачање исте је, правилник за пријем у радни однос. Примјер су наставници или професори у јавним високо-школским установама. Третман о бодовању истих се мијења у кратким роковима. Првобитно су били актуелни параметри као што су успјех у процесу образовања, тест знања, интервју, вријеме проведено на евиденцији незапослених лица, социјално стање и дужина радног стажа. Сада је замјена усмјерена на тест знања и интервју, са којима је лако манипулисати, а знање је испало споредна ствар, небитна и непожељна!?
Трећи услов је доступност и разумљивост правилника кандидатима који се пријављују за радно мјесто. Сваки послодавац при потреби за запослењем кандидата би требао омогућити боље услове за пријем истог.
Нови прописи, односно регулаторне промјене у пракси су четврти разлог који негативно утиче на пословну климу друштва, а при том изазивају:
стављање на прво мјесто успјех послодавца наспрам запосленог лица;
ствара се несхватање процеса за пријем у радни однос, честом измјеном истог.
Пети проблем који срозава пословни амбијент заједнице јесте формалност у објављивању конкурса за посао. Као што је познато, да би кандидат био примљен у радни однос иза тога мора стајати конкурс објављен у неком од службених гласника са потребом о запошљавању, и регуларно спроведен процес које тај конкурс изискује. Коме је заиста потребан тај конкурс, да би се испоштовала правна процедура или да би незапослен стручни кадар имао обавјештење гдје да аплицира?
Овај проблем најбоље приказује случај објављивања конкурса од стране агенција за запошљавање. Они ажурно спроводе тај дио посла, значи једино на тој разини не може им се замјерити док остали дио посла нико не ради. Једно незапослено лице имало је примједбу на конкурс којег су сваког мјесеца у идентичном садржају објављивали. Одговор агенције је био да они само просљеђују конкурсе од различитих послодаваца, и да уколико неко сматра да је исти лажан или се иза њега спроводи нека прикривена активност да се обрате надлежној инспекцији.
То би значило да кандидат у потрази за запослењем може доживјети различите опасности да би се притом увјерило да оглас није регуларан, док надлежни спавају. Како је допустљиво да Завод за запошљавање Републике Српске не стоји иза својих конкурса, и што се нико не бави његовом исправношћу.
Незапосленима постаје замор ‘обилазак’ и присуствовање интервјуима у тражењу запослења. Сати се проводе у чекању реда од великог броја кандидата. Можда то и не би био неки проблем да ти конкурски пружају наду за послом. Све чешће су околности у којима се отворено прича о особи која ће заузети ту радну позицију, а због које су сви ту. Што је још један у низу разлога што из године у годину пословни амбијент губи своју вриједност.
Потребно је праћење ђака од основног образовања. Данас је срамота ако се не заврши факултет. При том се не узимају у обзир ни успјех ученика у основном и средњом образовању. Када би се више пажње усмјеравало на суштину знања и његовог испољавања, и то сваког појединца у образовним установама и усмјеравало га у том правцу гдје је најбољи. И да му се одмах на том путу учења и омогући заслужена радна позиција.
Мало се пажње посвећује том сегменту образовања. А несумљиво је да би водио успјеху, како појединца тако и цијелокупне заједнице. Сада када ученик покаже склоност и запажено знање шаље се у свијет, а матичну земљу на тај начин ‘опустоши’ својим одласком. То је осми вид опадања сваког сегмента државног напретка.
Много се средстава троши на нека копирана правила која коштају непроцјењиво, а притом се заборавља и обезвређује главна нит која би водила успостављању пословне и људске успјешне климе, а то је бити човјек!?
“ЗА КОНКУРС”
Бојана Секулић