Pred Vječnom vatrom sam. Nekolicina penzionera, par radnika sarajevske Hidrogradnje, jedan bračni par i ja. U blizini desetak policajaca u uniformi..i ko zna koliko njih u civilu. Vidim kako nas slikaju,posmatraju…ok, rade ljudi svoj posao. Građani, Sarajlije, šetaju..prolaze..ispod oka nas pogledaju..i prođu. Još malo sačekam..prilazi jedan strani novinar…vidi koliko sam razočaran..sve mu je jasno, ali nije to da nas je tako malo. Odšetam Titovom, na niže. Grad je siv, sve je sivo…Pred zgradom Predsjedništva ima nekih dešavanja..Možda dvije stotine ljudi..i najmanje toliko policajaca..Poneki duhoviti transparent, pištaljke i mnoštvo novinara. Možda su očekivali neke belaje, neke nemile scene, pa su, naoružani kamerama,nasrnuli na protestante, ne bi li iznudili bilo kakvu izjavu…Kako god, drago mi što sam došao..da nisam, nešto bi mi bilo..
Nije me Avaz nahuškao, niti Fahro poslao…Nisam došao sa kamenicama i kanisterom benzina…Niti sam došao drogiran ili pijan…Nisam tu bio zbog kojekakvih nevladinih organizacija i njihovih revolucionara…Došao sam zbog sebe. Došao sam da prošetam kroz svoj grad. Došao sam da dam podršku protestu protiv anarhije i lopovluka. Došao sam, znajući da još nema te kritične mase ljudi,ali joj se nadajući..I biće je. Mora je biti. Iz tamnog vilajeta moramo jednom izaći. Da, vjekovima mu pripadamo..vjekovima robujemo.Ali, nekad moramo isplivati.
Već dobrano promrzao, hvatam komercijalu ka Dobrinji. U busu toplo, imaju i wi fi..Tražim bilo kakve vijesti, komentare..Slike svugdje iste..Nekolicina ljudi, sa par transparenata, na trgovima bh gradova..Svi promrzli..svi ogorčeni….Oni, zbog kojih i jeste ovako, su sada po planinama, vikendicama, vilama…Gospodari ovog tamnog vilajeta…Samo, do kada?