Svi su tražili slobodu govora. Kad su je dobili, jedni nisu znali šta da kažu, a drugi su počeli da lažu. Reći će mnogi da nema veze, jer kod nas niko nikog ionako ne sluša, ali to i nije istina – naš čovjek voli laži /bar sam ja to tako do sada shvatio/.
U laži su kratke noge, što joj omogućava da se jako brzo proširi. Dok istina izađe na vidjelo, mi ćemo da obnevidimo. Koliko će to nama tada da vrijedi !? Sve što nam iole vrijedi, mi ljubomorno čuvamo. Posebno smo ljubomorni na korišćenje sopstvenih glava, pa ih čuvamo da bismo istim mogli lupati o zid pri svakom novom razočarenju. Svi smo se zazidali u svoje male svjetove /unutar malih berlinskih zidova, neki su se zazidali s jedne,a drugi sa druge strane/, a čudimo se što su nam pogledi suviše uski. Nemamo ni priliku da vidimo dalje od nosa. Sva sreća pa nas nos barem dobro služi, pa da možemo da osjetimo “miris” ustajalosti. Ali smo se valjda prebrzo navikli, pa je ostalo premalo onih koji na to reaguju. Mada su i te njihove reakcije spore, one su ipak i dalje brže od razvoja ove države.
Dok nam država nezadrživo srlja u progres, tražim samo da mi se omogući sloboda prigovora /valjda nam je svima jasno, da je to našem čovjeku najdraže/!