Bježali su mnogi, devedesetih, na Zapad, na Istok…Spašavali sopstvene i živote svojih porodica. Glavom bez obzira. Bježali su u zemlje, koje su ih primile, smjestile, pa i zaposlile. Dosta raje je tako spašeno. Nisu osjetili šta je rat..nasilna smrt..glad…žeđ..očaj…Kasnije se vratili, zdravi, bez stresa i kojekakvih postratnih sindroma. Dosta ih i je i ostalo, žive i danas tamo. Ovamo dođu na godišnje odmore, obiđu svoju familiju, grobove najmilijih…Tada su imali izbora. Grmilo je samo na Balkanu..Ubijalo se samo na Balkanu. Sada nas guraju, pošalju keša..dođu i potroše po našim restoranima, pumpama…i dobrim dijelom su zaslužni što ova država, ikako, ekonomski opstaje.
Imali smo i mi izbora. Mi, koji ostasmo. Mi, koji najebasmo. Mi, koji se pokajasmo. Mi, koji se poklasmo. “Neće ovo dugo…Neće Zapad dopustiti da se koljemo…Nismo afrička plemena…Sad će šesta flota…pa sedma..” Ostasmo i silom prilika morasmo se boriti, za živote, za opstanak. Ostale su i tri istine, nakon rata. Ostala su i tri etnička geta. Ostala je ta “trica” kojom se sve dijeli, koja sve uslovljava. Da, ostali su i “ostali”…
Tada je, devedesetih, bilo izbora..da li sprašiti vani ili ostati. Sada se sprema oluja, nova, veća..Roka se na sve strane..zvecka se oružjem, pokazuju se mišići..baš kao i pred ona dva velika rata. Mnogi su i rekli da smo usred Trećeg, samo nam niko nije zvanično rekao. Ukoliko se usijane glave ne eliminišu i sklone na marginu svih dešavanja, najebaćemo svi…poklaćemo se svi…
Tada, nećemo imati izbora. Goriće svugdje. Od Kanade do Fidžija. Đe bježati onda? Đe bježati, ba?