Mein liebling,
Ustao sam jutros rano i pogledao prema maglovitom Sarajevu. Ružno je Sarajevo zimi, ne može se disati kako treba, a kamoli šta drugo. Volio bih da sam sada u Tirolu. Ah, taj Tirol. Tirol je najljepši zimi. Volio bih da zajedno pijemo kuhano vino, ti i ja, evropska gospoda i elegancija. Ali ovdje su pare. Svašta čovjek mora da pretrpi za petnaestak hiljada eura mjesečno. Nečuveno, mein liebling. Sinoć sam rano zaspao. Kucao sam neke preporuke za domaće političare. Bacao sam novčić, ovaj njihov, od dvije marke. Ako bude golub, reći ću da su korak bliže, a ako bude pismo, reći ću da su korak dalje od Evropske Unije.
Ispao je golub. Napisao sam kako domaći političari treba da se ugledaju na rukometnu reprezentaciju BiH. Dobro je sada vrijeme, šest mjeseci sam pisao kako treba da se ugledaju na nogometnu, sada mogu šest da se ugledaju na rukometnu. Taman kada prođe taj dio, savjetnici su mi rekli da će i košarkaška igrati na nekom prvenstvu, pa ću onda o tome govoriti kada novčić kaže da su korak bliže. Nije lako biti guverner u ovoj zabiti, maglovito je jako i zrak nije dobar. Dobra je plata, doduše. A i ne radi se mnogo, iako je meni svejedno teško. Moram posjećivati sve manifestacije, moram biti optimista i slati ohrabrujuće poruke ljudima.
Neki dan sam bio u Banjaluci na ručku. Sve je bilo besplatno, ali put je nekako dug. Od kako nam je Vijeće za implementaciju mira ukinulo helikoptere, teško mi pada svako putovanje, iako je dobra dnevnica i nabere se nekoliko hiljada evrića na platu. Ali meni bude muka, pa uvijek pijem one tabletice za putovanja. Znate, ne razumiju ovi gorštaci ovdje, oni su navikli na ove krivudave puteve. Još kada moram da idem preko Vlašića, tačno mi se zamanta. Pomislim kako je moj posao težak zaista. Dobro, jeste lijepo plaćen, ali zar je sve u novcu. Ode zdravlje. Odoše živci. Zato moram da idem na masažu svake sedmice po dva puta.
U Mostar kada me zovnu, isto mi je muka. Muka mi je i u Sarajevu, ali ne volim da putujem u passatu. Kada sam govorio da treba u vozni park uvesti mercedese, niko me nije uzimao za ozbiljno. Sada mi je teško putovati u Hercegovinu, jer mi od vožnje opet bude muka. A ni tabletice mi mnogo ne pomažu, izgleda da sam postao imun. I dole uvijek idem na večere, pijemo neko lijepo vino, imaju krasnih vina dole, ali zašto moram na sve ja da budem pozivan. Od neke muke mi dođe da im stalno govorim da su korak dalje, ali novčić ponekad prevari.
Volio bih da sam sada u Tirolu. Da pijemo kuhano vino i uživamo u civilizovanom svijetu. Ali moram ispoštovati svoj mandat. Moram pomoći ovom narodu da se izvuče. Ja sam njihov spasitelj i šta mogu sada. A nije ni rezon ostati bez ovolikih primanja.
Immer Dein,
Valentin I.
(sa njemačkog prevela: Martina Ertl)