Da sam ja Neko!
Prošlo je gotovo deset dana od trenutka kada sam ugledala ovaj, meni užasno težak, zadatak. Šta biste vi uradili da ste Neko? Čuj, Ja pa Neko! I onda utrošim kilovate biološke energije da pokušam da se unesem u ulogu Nekog. Bijaše to mnogo težak zadatak, jer kada vas viječito „tiskaju“ u kategoriji Niko, nekako vremenom se srodite sa tim da ste Niko, a ne Neko i onda počnete da razmišljate kao Niko, da tako djelujete i na kraju tako i živite. To da ste Niko, vremenom postane životna navika, a na kraju sastavni dio vaše ličnosti i svakodnevnog života.
I tako uprem iz petnih žila da se zamislim kao Neko, i nakon desetak dana nekako i uspijem. Bila je to borba, priznajem.
Zatvorila sam oči, skoncentrisala se, ponavljala mantru „Ja sam Neko. Ja sam neko. JA SAM NEKO!“, kad ono, nakon nekoliko trenutaka borbe protiv same sebe, JA, djevojka iz komšiluka, a Neko, Neko važan , bitan, Neko ko donosi odluke, utiče na život drugih ljudi. Mašala, Ja pa Neko!
I tako, Ja Neko, šetam kroz naš mali grad i razmišljam (na glas), a moj pomoćnik ili pomoćnica (pametno, obrazovano dijete koje je zaposleno bez „štela“ i partijske knjižice), zapisuje moje ideje, kritikuje, razmišlja a Ja, Neko, slušam i pokušavam izvući najbolje rješenje za sve.
Krenula sam od Obilićeva i glasno konstatujem „Ovom dijelu grada trebaju parkovi za djecu, malo više zelenila, plaža pored Vrbasa treba da bude atrakcija za građane i turiste, a ne noćna mora, kanalizacioni sistem regulisati tako da se rijeka ne zagađuje i da se građani, posjetioci, turisti mogu bezbrižno kupati i tu provoditi kvalitetno vrijeme, promovisati dajak…. da ne dužim, iskoristiti ljepote Vrbasa na najbolji mogući način.“ Naravno, primjetili ste da je naglasak na ekologiji, koju „fura“ cijeli svijet, a mi smo „zapeli“ na betonu. Dalje, riješiti problem Zelenog mosta – sanacija ODMAH! Kastel, ta predivna građevina, koja zjapi i propada decenijama naprosto vapi za restauracijom, a to će sama da uradi od sredstava koja su se prikupila od naplaćivanja ulaza (simboličnih 0,5 km) i prodaje suvenira. Park Petar Kočić, uh, koja količina betona, budibogsanama, i neke samoprozvane mode i urbanizma, kao što rekoh ekologija je IN, beton je OUT, ekologija ne betonologija. Pošto je ovaj park bio prelijep vratila bih mu stari sjaj, ono čudo od stakla bi ostalo ali bi služilo za prikupljanje solarne energije pomoću koje bi se osvjetlio park i još pokoja zgrada, a beton i ona grobnica od fonatne bi se odmah uklonile. Dalje, automatska zaštita svih zelenih površina na području grada, bez izuzetaka, tajkunima adio!
Renoviranje bolnica i školskih objekata – ODMAH! Ukoliko ne bi bilo novca organizovala bih prikupljanje potrebnog građevinskog materijala i drugih neophodnih materijala, kao i Narod koji bi pomagao, zato što bi nekim čudom imali posao i radno vrijeme od 8 sati sedmično, a ne 48 sati.
Vaspitno – obrazovne institucije bih oslobodila od političkih gramzivih, masnih i tulumbastih prstiju, priliku bih dala pravim i dokazanim intelektualcima, stručnjacima i vizionarima koji imaju konkretna rješenja, a ne rješenja „ trla baba lan“.
Mnogo toga bih promjenila u gradu, a isto tako i na selu, jer bih znala da jedno bez drugog ne ide, kako bih izgrađivala grad, isto tako, pa i više bih izgrađivala selo.
Fokusirala bih se na poljoprivredu, industriju – PRIVREDU, koja nam svima mnogo nedostaje i koje se rado sjećamo. Već jednom bih shvatila da neće ugostiteljstvo ništa spasiti i pokrenuti već PRIVREDA. Sada se pitate „Otkud PARE?“. Pa, svaka nova Vlada bi dvije godine svog mandata radila besplatno, matematički gledano više nego odlična cifra, a onda za platu ništa veću nego što je prosječna radnička, a od tog novca ulagala bih u privredu, koja bi sama u sebe ulagala i spasila ovu našu malu, prenapaćenu zemlju. Tako bi sve počelo, i ne bismo više bili Sirotija nego bi nas svijet oslovljvao sa Utopija, mladi ne bi odlazili, izuzev na kratkoročna putovanja, bili bi ponosni na svoju zemlju, svoje porijeklo.
Prava radnika bih maksimalno zaštitila od ovih skorojevića i samoprozvanih bogova, po ugledu na skandinavske zemlje, kao i prava djece i majki, a svako kršenje zakona bi se kažnjavao visokim zatvroskim kaznama i nikako drugačije. Smanjila bih državne namete radnicima i privrednicima, državna kasa bi bila praznija, ali bi narod bio srećniji, ojačala bih kupovnu moć a u jedno i potrošačku. Pokrenula bih fond koji bi pomagai mladima da odu na školovanje ili rad u inostranstvo, a novac bi vraćali tek nakon godinu/ dvije, dok „zamognu“ , ne bi prezirali zemlju iz koje dolaze, ne bi se molili Bogu, Isusu, Alahu, Krišni, Višni, Budi i drugim bogovima i svecima da odu iz nje, nego bi se njome ponosili i rekli bi „Moja zemlja mi je pomogla da unaprijedim svoje znanje, proširim horizonte, da se školujem, da zaradim. Vratiću joj istom mjerom, pa i više.“
Da sam ja Neko, ne bi bilo suviše lako ali bi bilo vrijedno borbe, ne bi bila praznina kada pomislite na sutra, već nada, budućnost, ne bi bila tuga i nemoć u očima ljudi oko mene, već sjaj i želja da se dočeka naredni dan. Da sam ja Neko, znala bih koliko moji postupci utiču na Narod koji tu živi, bila bih društveno odgovorna, ne bih slala djecu i djecu od ljubavnice/a na „školovanje“ u inostranstvo, ne bih imala 150 stanova, vikendica, auta, ljubavnica i još ljubavnica, ne bih išla na odmor o trošak Naroda, ne bih bila toliko gorda da mi narod gladuje, a ja mezim svako veče po kafanama sa jaranima.
Da sam ja Neko, bila bi ovo veselija zemlja, možda ne previše bogata, ali zadovoljnija, imali bi nadu u bolje sutra, a onda i to bolje sutra.
Da sam ja neko, ne bih sada pravila kolaž od odbijenica, nego od razglednica.
Da sam Ja Neko!