Ako hoćeš da budeš čitan, okiti tekst u kojem kritikuješ sve što ti na um padne sa što više psovki i uspjeh je zagarantovan. To valjda danas uče na časovima književnosti, čega li? Ne znam. Počeh ovim jer je to nešto što me bode u oči ovih dana, mada nisam tu da kritikujem blogere, kolumniste i njima slične. Možda je to zbilja jedini način da dopru do šire publike. Saspi im sve u lice… Ovaj, u ekran. Ali najbitnije je, kažem ti, psuj što više! Po mogućnosti, već u naslovu! Tako da odmah pokažeš kako se to radi onoj djeci koju roditelji još tome naučili nisu. Nisu stigli. I pazi, dalje je vrlo bitno iznijeti kritiku upravo na račun istog rječnika političara. Pa da, sad se i sjetih, ne uče to dakle na časovima književnosti…
Već nekoliko mjeseci se osjećam pozvanom da kritikujem nešto i nekog u ovom našem društvu ali ne znam od čega ili koga bih počela pa ćutim. Ionako od kritike vajde nema. Kome se ne sviđa neka zasuče rukave pa mijenja nešto, kaže vlast. Glasajte za promjene, kaže opozicija. A ja ne vidim na pomolu nikakvu promjenu ni za 50 godina. Naš čovjek je navikao na ovakav sistem i drugačiji ne može ni funkcionisati. Ko god dođe na vlast, isto nam se piše. Svako će gledati samo ličnu korist. I tako će biti sve dok svaki pojedinac ne pokrene promjenu najprije u samom sebi.
Ustaljena reakcija našeg čovjeka na svaku potrebu koja se u njegovom životu javi je da traži vezu. Štelu. Trebaš kod ljekara, ajde da pozoveš nekog da ti to sredi da ne čekaš. Sad je red da ga „častiš“, i ljekara što te primio preko reda i ovog, inače tvog dobrog prijatelja, što ti je sredio da ne moraš zakazivati pregled. To je svakako golema procedura. Pozoveš Dom zdravlja. Ne javljaju se. Pauza. Čekaš malo. Zoveš opet. Zauzeto. Opet čekaš. Opet zoveš. Opet ništa. Kad malo razmisliš, stvarno si dužan sad svom ljekaru bar 100 eura (ni ne pomišljaj na domaću valutu, oni tako ne posluju). On to svakako očekuje od tebe i ako hoćeš da ti završi posao, bolje ti je požuri. Nije zar dužan da te liječi samo zato što se školovao za to, položio neku tamo zakletvu ili prima platu? Ali reći ću ti još nešto. On to očekuje upravo zbog takvih kao što si ti. Kad ti shvatiš da mu nisi dužan dodatno plaćati za nešto za šta on već prima platu, tek tada će i on prestati da očekuje i početi da tretira sve ljude na isti način. A ti svoju zahvalnost možeš izraziti riječima. Probaj nekad i to. I znam da ni ti nisi dao tu očekivanu stotku zato što ti je novčanik pretežak nego zato što te sramota da mu ne daš ništa.
Kasnije te sramota da ne daš svešteniku više nego komšija kad ti krsti dijete. On svoje kad je krstio dao popu 200 maraka, ti bi trebao najmanje 250. Pa da možeš sutra generalizovati i reći kako su i svi sveštenici lopovi. Pljačkaju narod. Zato i samo zato ti nećeš ni u crkvu. Pošto komšija svaki put ostavi priloga a ti nemaš baš za svaki put. Pa je bolje onda i ne ići.
Razmisli malo, obični čovječe! Razmisli i pokreni promjenu u sebi najprije. Samo tako možemo za 50 godina imati zdravu državu.
Nisu lopovi ni ljekari, ni sveštenici, ni profesori. Ni političari. Nisu oni lopovi, samo uzimaju sve što im mi dajemo. A dajemo i šakom i kapom, radi se, ima se, može se. Još malo pa ćemo i kad trebamo u toalet tražiti neku štelu da vidimo može li se to kako srediti bez našeg napora.
Radi se, ima se, može se. Da. I da se ukinu državni fakulteti. Kad već privatni ne mogu. Nekako treba smanjiti broj nezaposlenih visokoobrazovanih mladih ljudi.
I uvijek su mi pričali kako kandidati sa državnih fakulteta imaju prednost prilikom zapošljavanja. Pa imaju ukoliko nema zainteresovanih sa privatnog fakulteta za ponuđeno radno mjesto. Ako u jednom sudu, od šest pripravnika, prime četiri sa privatnog i jedva dva sa državnog fakulteta, da li biste rekli da prednost imaju kandidati sa državnog fakulteta? Ili ćete povjerovati su ih zaista ova četiri kandidata pobijedila svojim znanjem stečenim u „kvalitetnijoj“ instituciji? Namjerno navodim ovaj primjer jer tu nisam bila jedna od zainteresovanih strana pa se smatram objektivnijom u ovom slučaju nego u slučaju kada bih iznosila primjere iz ličnog iskustva. Ne radnog iskustva, odakle mi. Iskustva u potrazi za iskustvom.
Da sam ja neko, zaposlila bih najprije užu, potom širu rodbinu. Zatim komšije. Ne, ne. Da sam ja neko, zaposlila bih one koji najviše plate. Kao tender. Najboljem ponudjaču – posao.
Da sam ja neko, svoju djecu bih školovala u Engleskoj ili Italiji… Ili bar u Americi. Nikako u Bosni i Hercegovini.
Da sam ja neko, završila bih privatni fakultet. A mladim ljudima ne bih pružala nikakvu šansu za kvalitetno obrazovanje. Nije mi to u interesu. Šta će mi u mojoj državi ljudi koji naučiše razmišljati? I da se razumijemo, ako se neko provukao pa ipak naučio da promišlja i razmišlja, istog momenta neka napusti moju državu! Nije poželjan i nije u interesu moje države!
Da sam ja neko, medije bih zatrpala informacijama kojim ja to hoću i od njih bih stvorila goleme probleme moje države da se narod ima čim zanimati i o čemu misliti. Da im skrenem misli sa njihovog života. Dobro je njima, kako je meni.
Za konkurs „Da sam ja neko“