Suvišno je pisati o donkle besmislenim stvarima “ja ću uraditi ovo, ja ću uraditi ono, otvoriću više fabrika, napraviću više parkova bla bla”. Jedina promjena koja bi kao lančanu rekciju povukla gore navedene može se shvatiti kao utopijski uramljena. Promjena našeg mentaliteta je ono šta nam treba. Sve dok mržnja vijori kroz ovu naciju, dok se ljudi mrze međusobno zbog površnih stvari mi nećemo izaći iz ove čahure. Zbog toga stotine genijalaca odlazi odavde i ukrašava tuđinu, zaboravljajući dom. To nije njegova greška, naravno da se svi borimo za egzistenciju, već greška shvatanja prizme života. Svakim danom čitam, slušam komentare “srbobrana” koji ne znaju osnove gramatike i pravopisa kako pljuju po humanima koji imaju drukčije mišljenje od njih, osobama voljnim da prevaziđu fundamentalna shvatanja nacija. Sve ovo proizilazi iz krize identiteta, zatrovanosti religijom i uticajem ograničene okoline. To je jaz koji je pustio korijene u čahuri. Mrziti Hrvata, muslimana itd. samo zato što je rođen takav neznajući da je ratne godine prošao u plaču, star svega 3 ljeta. Kao da se ljudi rađaju sa klicom mržnje koja kao ozračena raste i ograničava živote nedužnih maski.
Da sam ja neko? Možda bi moja shvatanja postala utopija društva i ja bivao rastrgan procesom u mojoj glavi. Biti neko je ništa, kao što je i sve ništa. “Bibilioteka koja sadrži sve moguće knjige, nasumično poredane, ekvivalentna je (kao izvor informacija) biblioteci bez ijedne knjige.” (J.L. Borhes). Sva moja shvatanja ideali će pasti kada vidim da moram voditi stado slijepih ovaca. Kako im ja mogu pomoći, ne mogu im dati oči, ne mogu svaku pojedinačno stjerati sa puta ignorancije. Ne mogu, nisam božanstvo. I šta će biti sa mnom poslije? Kada vidim da sam besmoćan iako sam neko. Odveć ostavio sebe u kutijici, sakrivši je u zaborav. Ostaje samo praznina u kojoj sam nekada bivao ono šta jesam. Kada je pokušam naći biće kasno, vidjeću da zaborav ipak postoji, ne kako sam ga ja zamišljao. Nekada ću poželiti da se sjetim svog starog života, ali naiću na zid ukrašen suzama utrobe moje. Sav moj život nestao je u moru vremena. Ohole kazaljke sata su ga istrugale. Ludost koja će proizaći iz te melanholije i bludi biće jedino šta me krasi. Zamislite, ludost! Moje “ja” će biti samo još jedna u nizu slika koje prođem svakim danom kada krenem na posao da zaradim što više krvave hartije koja određuje egzistenciju.
Kada prođe moj vijek dok sam bio “neko” ostaće mi samo nekolicina srodnika od čijih suza jada neću moći doći do daha. A meni će ostati poraz, pad nakon kojeg sam ostao slab jer sam zaboravio percepciju koju sam shvatio još u školi kada sam posmatrao kvadar iz više uglova.
Dišeš samo zato što moraš,radiš jer ti je samo to preostalo, hodaš putem nemorala, jer se bojiš drugog puta. Maska ti je odveć stara, ženski pogledi te preziru a ti sa očajanjem gledaš njihove zadnjice kao poslednja ološ. Suze su ti odveć istekle, imaš ih dovljno samo da držiš oči u funkciji. A kada ih ipak uspiješ nakupiti, poteku kao nabujala rijeka kroz tvoje korito na licu. Onda odlučih da se sakriješ u svoju čahuru, ali zaboravio si da je više nema, odbacio si je kao poslednje pseto. Ti si slab, neću da budem kao ti!
Da sam ja neko, promijenio bih sebe!
Za konkurs “DA SAM JA NEKO”