ЈЕЛИНА ПРИЧА

      Јелина прича

Гране своје, дуге руке,

Склопила је јела вита,

Да загрли све унуке

Док им приче старе чита.

Да науче како хуји

Вјетар брзи, разиграни,

И како се у олуји

Могу снаћи кад су сами.

И да знају за кор`јене,

Гдје су никли, ког су рода,

Да чувају успомене

Поред бистрих, жубор вода.

Да се пазе у висини,

Гдје их муња вреба, пр`јети,

Да рођака, у долини,

Свак се од њих радо сјети.

Када буду као она,

Горда стаса, вита т`јела,

Да због царства од бетона

Не напусте никад села.     “КИКА”