Treba ovom društvu promjene, jest, istina, da ali odakle početi?
Hajd’ da nabrojimo šta sve ne valja ovdje. Imali bi šta da nabrajamo, lista bi bila podugačka.
Kad bolje razmislim, nećemo da nabrajamo. Idemo ka nekakvim Evropskim unijama, NATO paktovima, i ostalim organizacijama, k'o da će nam oni šta donijeti. Oni samo služe da se nacije zajedno udruže i da zajedno pate i plaču.
Oni su k'o staratelji, ali ne otac i majka, nego očuh i maćeha, neko ko se pred drugima pravi da nam pomaže, a pred nama nas uvaljuje u još veće probleme.
Kako ljudi ne shvatate, dovoljni smo sami sebi, nama niko ne treba.
Mi Bosanci i Hercegovci imamo toliko duše, prkosa, i ponosa da bi nam svi mogli pozavidjeti, ali imamo nešto što ide uz sve to. Imamo neambicioznost, kud će b'a bosanski čo'ek, najviše bi volio prkosit, al’ čemu?
Otvorio bi dušu, al’ kome? I ponosi se sam sobom a ne zna ko je.
Potrebno je da se usmjerimo, ali kako, kako da vladamo sami sobom kad smo posljednjih vijekova sve tuđi. Kad dođe neko i nama vlada, mi se bunimo. Čim se osamostalimo, padnemo k'o dijete koje nije naučilo hodati.
Imamo mi riječi, uh, itekako veliki broj opisivanja nas samih, sve superlativi, ali te riječi nemaju potporu u praksi.
Duh bosanskog čovjeka nikad nije bio njegov, uvijek je bio skup svakog ko je vladao njim.
Tu leži naša prednost, baš tu, imamo u nama svakog pomalo, samo trebamo da pronađemo sebe.