Grastrola. Škripeči pokretni grad u kojem se razmjenjuju maske, grad parade, straha, napetosti i peripetije, krajnosti, bahatosti… Grad koji nikada neće dožvjeti svoju obnovu jer na obnovu nitko ne zove. Grad kao i onaj vani
Prvi zapis: Šiber
Nedeljno jutro. Linija 103. Trolejbus je prilično popunjen. Temperatura je unutra veća nego vani, a klime nema ili ne radi. I jedno i drugo. Kao i obično šiber koji se nalazi iznad drugih vrata je zatvoren. Zatvoreni su i ostali ali meni je važan ovaj ispod kojeg stojim. Putnici prave grimase kojima odaju svoje raspoloženje glede sparine. Ja sam se našao pred dilemom, sličnoj Hamletovoj to be or not to be. Otvoriti ili ne otvoriti šiber? Nesumnjivo će mi biti lakše ako ga otvorim. Zrak će me udarati u lice. Da li pokazujem sebičnost ako ga otvorim da bi meni bilo lakše, pri tom ne misleći na druge putnike ili bih tim činom svima nama olakšao? Postavlja mi se pitanje: Zašto netko drugi nije otvorio?
Perspektiva je zajebana stvar. U jednim očima ja sam samo neuljudan, neotesan, papak, osloboditelj grada koji ne misli ni na koga drugo osim na sebe, oličenje u se, na se, poda se izreke. U drugim očima sam pak netko tko je ispunio njihovu neizgovorenu želju da se pusti malo zraka. Ali zašto nitko do sada nije otvorio? Možda je svima dobro ovako kako je. Možda je nekoga sramota ili žele izbjeći pridike nezadovoljnika. Moje oči mi kažu da je teško disati i da otvorim šiber, a kome smeta nek kaže, nek se bar protiv nečega pobuni. Svježina je donijela olakšanje. Par minuta nakon toga gospođa koja je stajala do mene pogledala je prema gore i reagovala rečenicom:
– „Uh što duva“.
– „Da zatvorim gospođo“, upitah.
– „Ne, nek stoji“ reće gospođa.
Ostali!? Ni mukajet