Ja pišem!
Koliko sam sebi samo rekla puta: “Leri, to nije za tebe. Mani se ćorava posla.”
Koliko su mi samo puta ljudi oko mene rekli: “Mani se se toga, i to ima neko drugi da radi.”
A ja ko ja opet pero u ruke, mozak na pašu i po beskraju bijelog papira hitam u neka nova jutra.
Kažem: pisac može napisati šta god treba i šta god se od njega zahtijeva. Isto kao što plesač može plesati koju god mu muziku zasviraš. Jedina je razlika u tome u čemu uživa. Plesač je najvatreniji i radi najbolju improvizaciju u muzici koju osjeća svakim svojim damarom. Bilo da pleše salsu, tango, valcer ili dance. Svako se u nečemu posebno osjeća i ima nevidljive kriterije. Isto kao i kad smo u ulozi čitatelja. Činjenica je da onog trenutka kad osjetimo da nešto jednostavno ne ide tu prestajemo, sklapamo korice i kažemo: to nije to. To je čin slobodne volje. Zato imamo ciljne grupe i zato imamo žanrove i po njima se klasificira sve što se stvori.
Zašto mi što imamo potrebu stvaranja bilo šta uopšte pišemo? Svaka čast ljudima koji žive od toga ili u ovoj našoj BiH pokušavaju živjeti od toga. Šta nas druge to tjera da uzmemo papir i olovku i iznosimo svoje misli bilo realne ili ne?
Vidite, kao i neki i ja sam u onoj pubertetskoj dobi bludila po usamljenim mjestima u okolici naselja pokušavajući proniknuti u suštinu postojanja. I dok su drugi u zezancijama provodili svoje vrijeme ja sam čitala, analizirala, crtala i pisala. Osjećala sam se poput vjetra: danas jesam povoljan sutra nisam. Mene jednostavno moraš voliti da bi me se makar i podnosilo. Zabrinuta mati često bi me pitala da li se drogiram. “Ne, mama,” odgovarala sam, “Ja pišem!” A onda bi ona, kao da sam potvrdila njene najgore slutnje, reagovala isto kao i da se drogiram. “Ali, sine”, govorila je, “od toga nema hljeba, izuči zanat da imaš od čega živjeti i jesti.” I tako eto izučih zanat, stariji valjda znaju, ali ne bavim se njime i nikad ga nisam volila. Onda odradim jedan dio života kao uzorna supruga i majka (što se trudim i danas biti) ali ruka golica. Golica eto čitav život. I gdje sam sad? Gle čuda: opet pišem. S lakoćom gdje sam ranije nailazila na poteškoće počinjem i završavam svoje priče. I kažem svoju “legendarnu”: “Ne živim od pisanja. Živim da bih pisala.” Ne kažem da ne bih volila živjeti od sada već hobija, ali srećom ne živim. Kažem srećom jer godine su prošle, nemam teoriju, nemam predznanje, nemam love, nemam veze…imam samo gomilu potisnute ljubavi za piskaranjem. Pokušavala tu i tamo, vidim ne ide i onda naletim na blogere. Da li je ovo komad moga neba? Pa šta i ako jeste i ako nije. Još jedan pokušaj manje ili više. Neke žene heklaju, neke kopaju i sade, neke gledaju turske serije, neke žene rade kolače ja eto pišem. Pa šta ako, što bi mi moj muž rekao, imam neprofitabilne vještine ali su moje. Pa šta ako nisam priznati pisac i nemam fakulteta. Pa šta ako možda liječim komplekse ili dosadu. Mogu samo reći ne drogiram se, ne ubijam i ne kradem – ja pišem!