Ma dosadilo mi više, bogami, da šutim. Braćo i sestre po peru: Pa jel ima većeg apsurda nego pisati o problemu nezaposlenosti, a biti nezaposlen? Ima li većeg apsurda pisati o mobingu, a sami ga doživljavati. Ima li većeg apsurda pisati kako sindikat ovog ili onog ništa ne radi da zaštiti radnike, a sami smo nezaštićeni. Ima li većeg apsurda nego pisati o minimalnim penzijama i platama, a raditi za 250 maraka??? Ima li većeg apsurda nego biti novinar u RS???
Pa ima li iko dovoljno lud da ustane i kaže, ma sve vam vaše, pa dokle više? Sakrili smo se kao miševi. Šćućurili u male sigurne rupe. Svako u svojoj redakciji, a sa istom mukom.
Nemamo radno vrijeme, slobodne dane, neprijavljeni, neosigurani, ne ide staž, a svakodnevno izloženi stresu. Kažu, učiteljima poslije nekog vremena nije dozvoljeno da svjedoče na sudu. Pa novinare onda odmah treba u ludnicu, al ne može nemamo zdravstveno!? I da umalo da zaboravim, radimo za smiješno male honorare. Ne za plate, za honorare. Prosječno radimo godinama dok nas ne prijave, a kad nas prijave onda to bude na određeno. I tako se to vuče još godinama.
Svako ko je bar mjesec dana proveo radeći ovaj posao, znaće o čemu pišem. A za one koji poput moje bake misle da ja svaki dan ručam sa predsednikom Dodikom i njemu sličnima ili imam besplatne ulaznice za sve koncerte, itd, itd što nije ni približno istini, pokušaću da vam dočaram zašto je novinarstvo jedna velika ironija.
Blago meni, ja sam novinarka!
Ovo je jedna od rečenica zbog koje mi svaki put kada je čujem otpadne kilogram kose sa glave, bukvalno. Zašto. Evo jednog primjera.
Sjećam se dobro i nikad to neću zaboraviti, pošalju mene da uradim neku socijalnu priču, teška neimaština i nešto na tu temu. A ja, jadna mi majka, ja taj dan ostala sa jednom markom u džepu. Al ajde, blago meni ja sam novinar, ja bar radim.
Nakon što smo i ja i kolege iz drugih medijskih kuća završili sa ovom pričom, uzeli izjave, pitali sve što nas zanima, začuh nekoga kako reče „Ajmo na kafu, da ne idemo odmah u redakciju“. A ja… kao da me neko mokrom krpom po glavi udari. E jebate mislim šta sad. Ako potrošim tu marku na kafu, neću imati za doručak. Ako ne odem na kafu ispašću uobražena. A kako ću mislim se i gladna funkcionisati. Kako ću izdržati do sutra, dok mi moji ne pošalju pare. E moj novinaru mislim se ja u sebi. E blago tebi novinarčino jedna, pa ni za kafu nemaš. Pa ni cvonjka jednog. Sjetim se ja tako i babe svoje i njenih priča po selu kako joj je unuka uspješna novinarkla. Pa se zacrvenih od muke. Al šta ću, procijedih tiho, ne mogu ljudi, žurim. Iako sam htjela da se družim. Ironija je ljudi moji to što sam taj dan pola sata gladnog stomaka slušala čovjeka koji kuka kako mu je teško u životu.
Ali blago meni ja sam novinarka!!!