Draga, izvini što sam se malo zadržao u gradu poslije posla. Nismo pili,nismo bili ni u kladionici. Raspravljali smo o egzistencijalizmu i francuskoj kinematografiji 60-tih. Znaš onaj komšo što vozi viljuškara, znaš onaj bolan što nema prednjih zuba, da taj, e jebiga potrajalo je malo duže zato što je razvezao priču o fokusu kamere kod njih tamo i kako im je palo na pamet da u dramatičnim scenama izbace muziku, a čuje se samo zujanje kao kad se uključi onaj bolnički agregat. Ti stvarno misliš da se meni ne dolazi kući?! Nemoj bolan biti surova tako, pa ja kad te vidim, vidim još onu macu što se crvenila i svađala samo kad je čovjek pogleda. Još se sjetim kako sam te muntao da izađemo samo na gusti sok, a ti 19.mjeseci glumila premijera, nisi sebi dala prići. Kad si konačno pristala, ja već kontao- ovo mora da je skrivena kamera, otišao zbunjen kući raditi sklekove. I kad sam te prvi put poljubio mislio sam da ću moždani udar dobiti i da će mi plombe poispadati iz zuba. I lagao je stari kad je rekao “…nemoj mali srati,kakav poljubac”. Jedino nije lagao kad je pitao “…oš plesku?” Sjećaš se kad smo prvi put završili u krevetu, pa ja sam poslije više plakao od tebe, i ti meni kažeš da nisam emotivac? Kako smo maštali da će nam mali biti novi Albert Einstein ( možda je i mali Abert sa 5.godina volio gađati babu pikadom,ko zna?). Uostalom,mora da je neki genije,vidiš da sa 17.godina vozi najnovijeg BMW-a, i ima 3.mobilna telefona,kaže opredijelio se za farmaciju… I ti sad misliš da ja stvarno maslam, pa gdje će ti duša? Nisu muškarci takvi bolan. I kad se odljutiš, dođi da ti odigram lambadu. I podgrij sarmu,gladan sam.Volim te.