Као мали слушах многе приче о чаробном тепиху. И као свако послушно дијете вјеровао сам у њих.
Понекад бих у сновима летио тако на једној широкој ишараној тканини, а ресе на њеним крајевима би час поскакивале а час понирале на топлом југу. У стварности сам се плашио висине, али јашући чаробни тепих из снова постајао сам неустрашиви херој бескрајних плаветнила. Силно сам желио да сањам себе тамо горе, а доле… Бицикли као комарци, зграде као печурке, јесење крошње као брезове метле а галаме нигдје, од плача ни јаука. Само ријека пушта једва чујне, блатњаве ноте као да се дави. Негдје миришу топле кнедле, исте оне које се лијепе за непце и пеку до суза. Неке се лекције не уче у школи… А у школи су нас учили како да плетемо свој чаробни тепих: поштујте старије, пазите и уважавајте другарице, будите искрени према другарима, никада не смијете лагати или не дај боже красти. И Марио и Миодраг и Азра и Мартина и Ален и Слађана и Даница и Санел и Давор. Сви смо убадали своје нити у то магично ткање.
* * *
Сада се не плашим висина већ се дна бојим. Одавно нисам сањао да летим на чаробном тепиху, а не знам и зашто бих: од кукњаве и лелека свјетине ријека се и не чује, бицикле нико и не вози, печурке ничу умјесто метли, а мирис кнедли се изгубио негдје у кухињама наших бака. Нема везе, било је много других кнедли на које сам се опекао. Поштујући правила која су ми наметнули у школи, од хероја неба дошао сам до приземне вуцибатине. Темпора мутантур.
А шта је било са нашим чаробним тепихом? Ето, сви смо убадали своје ножеве у то магично срање.
* * *
Али, и тако раскомадан и офуцан, тај тепих је и даље чаробан. Мора бити да је тако, јер како би под обичну поњаву могло да се гурне толико лажи, превара и друге прљавштине која нас окружује. Немилосрдно се гура, и рукама и ногама и лактовима и кољенима. И зграде и путеви и шуме… Свашта стаје под тај чаробни тепих. До једном. А када пукне, волио бих да сам негдје далеко, можда негдје високо на неком другом чаробном тепиху.