Можда је могуће… Али, гдје и како? Овдје?! Ту? Тешко је. Јако. Ја не знам! Не знам гдје је мој простор, шта је мој простор и да ли, уопште, постоји било каква, моја, веза са простором. Којим и каквим простором? Простором као мјестом за које се неко везује и које дефинише неко биће, блискост и припадност… Или?
Не. И никако ту, на први поглед, одмах и сад. У овом чудном, проклетом, нестварном свијету… У номадском животу, који муњевито лети, пролази, носи, дува и шиба са свих страна, једноставно нема. Нема, за било какво везивање човјека и мјеста, времена и простора. Нема могућности за поимање нечега овдје или тамо. Садашањости, прошлости, будућности. Ниједно, ни друго, ни треће нису јасни. У свијести се апсолутно не може појмити, нити икако јасно дефинисати. Веза са њим или неки дуг према њему. Врло су далеко. Све је хаотично, помијешано, конфузно. Увијек је присутан и негдје ту, али увијек лебди и лута, као нека хитра, неухватљива мисао која бјежи. И лаж и истина! Ако јесте, онда бјежи. Од истине и признања, којих се плаши. Јер боли… Простор боли. И зато га нема. И зато се негира, потискује, тјера, понижава, скрива, утишава.
Физички, као стваран, тривијалан, опипљив и облик који се не проналази, овдје прераста у неке друге. Који могу да га замијене, надомјесте, демантују, превазиђу, побиједе. Простор мјеста је непостојећи простор. А такав се чита на пуно других начина и са различитим смислима. Увијек у негативном, изврнутом смислу провокације, моралног шамара, изругивања…
Истовремено, непостојање физичког и стварног, апсурдно, ствара неки други. Несумњиво. Бар као простор свијести. Паралено, не негира се оправданост његовог постојања. Напротив, простор је све, и само постојати подразумјева имати, заузимати, користити, чинити тај простор. Он је свуда. Около, у свему и свугдје, простријет милијардама свјетлосних година далеко.
Неприхватањем физичког и стварног, појављује се, истиче и намеће размишљање о простору са друге стране. О простору унутра, о простору бића, о простору свијести, простору мисли, имагинације и маштања. Ту одмах, тренутак иза стварности крије се и постоји један други, огроман свијет. Велик, диван, другачији. Огромно пространство. Препуно. У мјесту гдје се у стално смјењују слике, кадрови и секвецне, уз муњевите промјене сценографије и прича. Отвара се у нама непрегледно богатство простора неслућених размјера чије су могућности невјероватне, несагледиве и никад до краја откривене. Богатство, које мијења све остало на свијету. Испуњење које представља еликсир живота у осјећању потпуног задовољства. Простор гдје се све ствара и гдје настаје умјетност.
Појми се кроз сјећања, људе, догађаје, атмосфере и амбијенте који су га чинили и карактерисали кроз вријеме. Увијек у магли, кратким сценама и блиједим сликама. И никад сређене и никад на једном мјесту, већ стално у комешању, брзим измјенама, хаосу, кратким визијама… Изједначује се са временом, пролазом, кућом, мјестом, идентитетом, коријенима, карактером, породицом, пријатељима, љубави, болешћу, смрти, животу…
На крају, можда све ово нема смисла. Можда је тај простор заправо одувијек ту и присутан. Са карактером нације, религије, јазика, народа, културе… Можда је само питање размјере и величине. Питање препознавања и облика. Несумњиво настаје инверзија постојања једног и непостојања другог. Они се стапају, преплићу, раслојавају. Стварање тог свијета је неусловљено, слободно, неспутано, нестварно, отворено… условљености се губе, бришу, прескачу…. Овај фиктивни, апстрактни простор ограничава само сам себе. Границе су само утицаји личности. Прерастају у умијеће, визионарство, креативност. Круг који се сам отвара и затвара. У игри гдје је све дозвољено, све може и не може.
Суштина је простор свијести, индивидуални мисаони простор, простор психе, условљен само просторм друштва, окружења и колективне свијести. Креирати и задржати свој свијет, простор који живи и који нас испуњава представља живот. Који се не поистовјећује са постојањем (нестварно), нити постојање са простором (нестварни). Јер и вријеме и живот и простор и постојање заправо имају друга значења, непојмљива са ограничењима и условљеностима. А то је најмањи, најрањивији, најкрхкији облик, који страховито болује, трпи, пати у сваком тренутку и са сваке стране бивајући предмет живота креирања неких других таквих простора који исто из различитих мотива дјелују на тај начин не мислећи, не марећи, без скрупула, без стида, без стега…
Коначно, постаје наиван. Коријени се кидају, веза не постоји, све је кретање, путовање, стварање. Идеје се крећу без стварности, времена и простора. И могуће је. Граница не постоји, вријеме касни, умјетност је ослобођена, ми летимо. Умјетност је пронаћи га и остати у њему.
Остати овдје!
igrobu