Bio sam okean, uzburkan i strašan, lomio sam lađe, plavio obale.
Bio sam okean, dubok, vjeren s' tamom, kog' bi mjesečeve mijene uzburkale.
Bio sam okean, širi i od snova, veći od nebesa i sazvježđa drevnih.
Bio sam okean, maštom su me zvali, maštom koja stvori što srce zaželi.
Bio sam okean uzburkane strasti, zauvijek zagledan u nebeski svijet.
Kopna su me vukla, divne avanture, al kopno je zamka za delfinov let.
Bio sam okean, sad sam mrtvo more, so moja nagriza snova pune lađe.
Bio sam okean, sada sam ravnica, kad je duša prazna, razum kopno nađe.
Bio sam okean sad sam samo školjka, u kojoj odzvanja zvuk pradavnih plima.
Bio sam okean, sad sam samo školjka, čekam biće koje iskru mašte ima.
Bio sam okean, al pjesak vremena, uzeo mi dane, uzeo godine.
Bio sam okean, duh prošlih vremena, zato tebi kažem, pusti maštu sine!
Lj.B