ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА ГЛИШИЋ МИЛАНА
(прво јавно објављивање)
ДОГАЂАЈИ ПРЕД УСТАНАК И УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ
ЗЛОЧИНИ УСТАША У БОСАНСКОЈ КРУПИ
Одмах након проглашења НДХ, усташе су формирале своја упоришта у бројним мјестима широм БиХ, па тако и у Бос.Крупи. На формирању усташких јединица одмах се ангажовао Фето Крупић, који је био срески посланик и током својих изборних кампања придобио бројне присталице и симпатизере. Са Крупским градским хоџом Фето је отишао у Загреб, код Павелића да их опономоћи за формирање усташке јединице у Крупи. Када су, по повратку у Бос.Крупу, позвали муслимане у јединицу, одазвали су се и усташке црне униформе обукли,углавном они који су били градски олош. Обећано је да ће имати плате и да могу слободно одузимати од Срба трговачке радњи и с њима располагати. Међу таквих посебно је по убијањима и клањима Срба остао запамћен дотадашњи познати крупски варалица ,,на три карте" Јoгић Башко. Међутим, бројни у усташку јединицу мобилисани муслимани, када су видјели и чули о клањима Срба, напуштали су ту јединицу и враћали униформе и обућу, док су Башко и његове усташе клали све живо на шта су наилазили.
Међу првим организованим акцијама усташа у Бос. Крупи било је хапшење и везивање жицом и канапима, трговаца Смиљанића, оца Илије-старог и сина Илије, затим Илије Студена, Саве Жигића, обућара Свету Ћулибрка,Бошка Зељковића,Раде Војновића,Луке Шевића, Чеде Стојановића, млинара Јове и Ђукана Радмановића и Милоша Штрбца. Исте су присилно одвели у крупски Дом културе, а онда у оближње православно гробље наредивши им да сами себи копају раке, у које ће их затрпати. Људи су копали раке мислећи да је то само начин изнуђивања новца од њих, али није било тако.Када је све било ископано, довели су до рака Сиљаниће, старог и младог Илију. Млађи Смиљанић је био јако дебео и крупан човјек, са подбрадком, који је усташа исуканом камом одсјекао , а онда натјерао старог Смиљанића да виче- живио Анте Павелић ! Затим су са коњским сјекирама ударили по главама, прво младога Илију и гурнули у раку, а онда старог Смиљанића. То је све гледао Саво Жигић,којег су таман са још тројицом Срба,довели свезаног до губилишта. О томе је Саво свједочио и испричао следеће:
– Када смо стигли свезани са неким старим канапом и кад сам видио како усташе убијају, повукао сам свезане руке и осјетио да могу извући руке,тргнуо сам свом снагом канап и одвојио се од друге двојице. Одмах сам појурио према зиду старе цркве,прескочио преко ограде, па онда преко живице,која ограђује болницу. Усташе су одмах пуцале, али ме нико није погодио. Кренуле су замном,прескочили живицу, али сам ја успио кроз кукурузе доспјети до ријеке Крушнице и запливати. Пуцали су по води, чуо сам метке, али таман,када сам се домогао друге обале Крушнице, једна група усташа је стигла у близину, па сам се морао пливајући вратити назад са намјером да се некако кроз кукурузе провучем и сачувам главу. Онда сам се, већ на измаку снаге и од веома хладне Крушнице, сакрио испод једне врбе,чија крошња је висила изнад ријеке и ту сам остао, готово непомичан све до ноћи. Усташе су мислиле да су ме убиле, па су отишле и при томе сам могао чути њихове псовке и јауке људи,које су убијали. Када је пала ноћ, изашао сам из воде и онако бауљајући наишао сам на једну стожину са сијеном. Обзиром да су нас усташе одводиле готово полуголе,јер су отимали сву одјећу и остало, завукао сам се у сијено и ту остао пет дана и пет ноћи. Ноћу сам опрезно излазио из сијена и јео једино што се ту могло пронаћи у њиви, а то су мисираче, онако пријесне. Глодао сам и кукуруз, на стабљикама, да се не би чуло откидање и сваким даном се осјећао све слабијим . Пети дан сам већ почео да се губим и када је пала помрчина, кренем са намјером да дођем до воде ,,Светиња", одмах на изласку из Крупе. Сасвим на измаку снаге довукао сам се до извора и даље нисам могао, већ сам поред извора легао и ту дочекао свануће и дан. Ујутро рано ,чим се развидило, долази нека сељанка и када је пришла ближе извору па ме видјела, одбацила је суд и онако уплашена побјегла. Убрзо долази човјек са сјекиром у рукама, приђе ближе и види да сам скоро сасвим го и сав изгребам. Ја хоћу да му се јавим, али немам гласа, па му руком покажем да хоћу воде. Када ми је додао воде, ја успијем проговрити:- Ја сам Сава Жигић, спаси ме! Човјек ме гледа и пита:- Сава, шта је то с тобом било?!- Брате, усташе су ме извеле на стрељање и побјегао сам им, спаси ме ако икако можеш! Човјек ме гледа онако у недоумици и каже:- Како да те спасим, кад и мени пријети велика опсаност.Рекох му да ми да нешто да обучем, макар оно са страшила у њиви кукуруза. Човјек оде кући и донесе ми нешто да обучем и један кожун. Каже:- Ја ћу тебе одвести у шуму и донијећу ти хране. У кућу не смијем да те примим ! Ја сам се тада мало уплашио да ме можда неће издати усташама, али и он се предомисли па ме позвао да кренемо његовој кући и при томе ми помагао да ходам. Задробили су ми млијека и хљеба, али ја не могу гутати. Једва сам некако почео јести и нешто мало појео тако удробљеног млијека. Онда ме извео и одвео у неку кошару, сјео поред мене и тихо ме пита:- Шта се то, брате ради са тим народом? Ја сам му све испричао и како су одвели на стрељање људе у Крупој и како сам се успио спасити. За то вријеме, његова жена је чувала стражу. Ту сам код њега био два дана и када сам се мало опоравио кренуо сам ка Врањској и чуо од људи да се подигао устанак. Питао сам људе за оружје и рекоше да највише оружја има у Великом Радићу и да је ту најсигурније.
Нап. аут.: Саво Жигић је добио оружје у Радићу, кренуо у партизанску борбу и рат окончао у чину официра ЈНА.
– следећи наставак
УСТАШКА ДИВЉАЊА И УБИЈАЊА СРПСКОГ НАРОДА ПО СЕЛИМА ИЗМЕЂУ БОС.КРУПЕ И БИХАЋА