Dete bi trebalo da bude dete. Kakvo plivanje, kakav engleski kroz igru, kakve pesmice i pričice. Ima vremena za to. Šta će raditi u školi? Ajoj, ljudi, pustite decu da žive a svoje komplekse lečite sami!
Eto, ljudi moji, dete prođe na testiranju za prvi razred i baš se raduje polasku u školu! Pametnica mamina!
Ne zanima me šta moje dete uči u školi. To je zadatak njegov i njegove učiteljice. Moji roditelji nisu ni znali koji sam razred.
Moje je da ti stavim hranu na sto, da nisi go i bos. Za ostalo moraš da se sam izboriš. Život je borba i bolje je da se na to što pre navikneš. Neću ja da učim sa tobom! Ima neko ko je plaćen za to! Nemoj da cmizdriš ni da se žališ. Samo nemoj da me učiteljica zove da dolazim u školu. Neću da se žali na tvoje učenje i ponašanje.
Ne pada mi na pamet da ti plaćam privatne časove. Ili jesi ili nisi za školu, nema tu pomoći. Kako Sava dobija petice? Ne tražim ja od tebe petice. Znam da ne možeš. Za dvojku ili trojku možeš. Bolje da me ne čekaš kod kuće posle roditeljskog. Imam ja za tebe poseban prut.
Šta je tu je. Rodila sam te pametnog ali ti nisi hteo da učiš. Sad odaberi neku srednju školu da što pre počneš da donosiš novac u kuću. Znaš li koliko je ovo tvoje dosadašnje školovanje mene koštalo novca i živaca? Vreme je da malo mislim i na sebe.
Pročitajte i: PRAVA REFORMA OBRAZOVANJA NIJE SAMO REFORMA FORMALNOG OBRAZOVANJA VEĆ PRIMENA PRINCIPA CELOŽIVOTNOG UČENJA