Prije nego što nastavite bahanalije i plakate nastavite lijepiti po najznamenitijim spomenicima kulture Balkana pročitajte makar neki epitaf sa strćaka, makar neku poruku koju vam u amanet ostaviše oni koji su zemljom prije vas hodali. Čitajte i plašite se!
Zmreh i ni mi žal. Terško mi je tšto ne prejskotčih zijd vrejmena, tšto nejmadoh tri sin i tri kščerji pa da se ušestostrujčen vrejmenu dulgo izrugujem.
Tog mi je žal, ni življenja.
Ti projdi v miru i ne krejti u moj kam, jer ja nihkog nejmam da ga obaljenog vrejti. Ispod nisu samo moje kostji vetč moja zla sudba koja nejkog da zjaši vrejba. 1405. ljeto je po Gospodu, kad u Bosni kralj bješe Tvrdko našeg velikog kralja Tvrdka pervi sin.
*
*
*
Se znamenje Kneza Nenca, Velikoga Kneza Bosanskoga, a postavi je sin njegov Knez Muven, s` Božijom pomoćju i svojih vjernih, a s` inonom nijednom inom pomoćju, nego on sam.
Ti, koji pročitaš moj kam, možda si hodio do zvijezda. I vratio se, jer tami neima ništa, do ponovo ti sam.
Človjek mojže vidjeti ono tšto nije vidio, tčuti ono što nije tčuo, okusti ono što nije otkusio, bit tami gdji nije bio, al` uvijek i svagdi samo sebe može najti, ili ne najti. mnogo ot moje ruke na zemji bi, a ni ot mene niko ne bi mrtav i ubit.
I da ostavih kosti u tujini, i tad bih samo Bosnu sanjo.
Človječe, tako da niesi proklet, ne tikaj u me.
Legoh 1094 ljeta, kad bješe suša, pa u nebu ne bješe ni jedne suze za me.
*
*
*
A se leži Asta, Bogčina Zlousića kšći, a ne leži mi se.
Kako bih rado sad pred vetče s tebom krojz livade projšetala i onaj poljubac što si isko, a ne dobio, ti dala.
Pa da i nebo pukne.
Ne bi mi bilo žal, ni stid.
Namjerniče, ne tiči mi kam, nek oni koji netčine utčine tšto ja ne utčinih, jer ja tek sad znam kako dušu perže neispunjena davanja.
1422 ljeta, kad se radovaše sretni, a ja zmreh.