Gubljenjem sitnica, malih dokaza bitnosti, minijaturnih dnevnih "žrtava", postaje krnje ono što je veliko i postepeno iščezava smisao… Posebnost prerasta u običnost, stapa se sa pravim linijama po kojima se rutinski ide i magija nestaje…
Misliš: "Tek tako!"
A zaboravljaš na izgubljene sitnice… Na prekinut korak.
Klecav.
Kao ovo što ti je sada preostalo i što imaš a nisi htio tako…
Zato njeguj ta dnevna, majušna odricanja, izađi iz udobnosti, neka te ponekad zažuljaju kapci dok usnuo čekaš, porani poneki put, budi tu onda kada si potreban, makar i preko svoje volje, imaj strpljenja da saslušaš još jednu glupavu priču koja je jedva čekala da se baš tebi ispriča, korakni iz kalupa
Mali je to napor, a nenadoknadiv kada se izgubi…
A nagrada?
Značaj spoznaš uglavnom kada izgubiš…
Hrani (se) sitnicama! Da bi imao.
Da bi trajalo.
Sitni "zalogaji" nikad ne zagrcnu…
Dijeli sitne, glupave radosti na kojima počivaju mnogo veće…!
Suludo zapljusni obalu, presjeci naviku…!
Ili budi brod na karnevalu brodova koji prođe,
bez traga i sjećanja,
prateći pravu liniju…