Foto: Predrag Trokicić
Svetom šetaju ruski špijuni. I, naravno, lažno se predstavljaju. Jednog je upravo razotkrila
holandska obaveštajna služba. Taj se predstavljao kao Brazilac. A
prijavio se na praksu u Međunarodnom krivičnom sudu (ICC) u Hagu. ICC se
trenutno bavi istragama o mogućim zločinima ruskih jedinica u Ukrajini.
Špijun je, kaže se, mogao dobiti pristup dokazima, što bi mu dalo šansu
da ih uništi. Holandska obaveštajna služba je to sprečila. Inače,
godišnje oko 200 osoba – studenata ili diplomaca iz oblasti prava ili
socijalne psihologije – ICC primi na praksu. Obaveštajci kažu, proveriće
i ostalih 199. Čitavu ovu stvar s ruskim špijunom oni shvataju veoma
ozbiljno.
Iza dramatične vesti o špijunu, dobili smo i svojevrsni
roman. Nije baš kao da ga je pisao John le Carré, ali nije ni sasvim
nezanimljiv. Ide otprilike ovako. Pre nešto više od 10 godina, 2010,
danas 36-ogodišnji Sergej Vladimirovič Čerkasov našao se u Brazilu kao
Victor Muller. On je od Čerkasova mlađi tri godine. Ako je Čerkasov
2010. imao 24 godine, Muller je imao 21. Iz Brazila, on je otputovao u
Dablin, gde je na Koledžu Trinity diplomirao na političkim naukama. Po
završetku studija, iz Dablina pravac u Vašington, gde na Univerzitetu
Johns Hopkins upisuje postdiplomske studije iz međunarodne politike.
Iz
Vašingtona se kao Brazilac Muller javlja na praksu u ICC-u. Ali u ICC
ne stiže jer ga tamošnji obaveštajci prepoznaju kao Čerkasova. U priči
će se na kratko pojaviti i njegov profesor iz Vašingtona: on će se gorko
kajati što mu je pisao preporuku za ICC. Uzgred, od profesora, a i iz
Mullerovog CV-a, saznajemo da je Rus/Brazilac bio odličan student, pa ne
čudi što ga je ICC pozvao na praksu. Zabavna epizoda s profesorom nije
jedina digresija u priči. Holandski obaveštajci došli su i do dokumenta
na portugalskom, do takozvane životne priče lažnog Mullera. U toj priči
ima jedan zabavni detalj: kao mali on je bio zaljubljen u svoju
nastavnicu geografije.
Kao što smo već rekli, nije baš kao da je
priču pisao le Carré, ali ko god da ju je pisao, mogao je malo više da
se potrudi. Kako god, šef holandskih obaveštajaca naglašava da
razotkriveni Čerkasov demonstrira koliko su Rusi opasni i kako planiraju
na duge staze. Ko zna koliko je svojih sunarodnika ruska Glavna
obaveštajna uprava (GRU) poslala širom sveta da uče škole i čekaju da se
aktiviraju. To sad već liči na priče iz Hladnog rata. Možda je čitalac
odgledao inače odličnu seriju „Amerikanci“, o ruskom špijunskom bračnom
paru koji 80-ih godina 20. veka živi u Sjedinjenim Državama kao običan
srednjoklasni američki par.
Serija se u Sjedinjenim Državama
emitovala od 2013. do 2018, tačno u vreme kada se Čerkasov/Muller
uspinjao na akademskoj lestvici. Špijuni, mahom ruski, svuda su oko nas –
čini se kao da hoće da nam kažu holandski obaveštajci, i zbog toga,
naglašava njihov šef, moramo biti budni i na oprezu. Autori serije, pak,
hteli su da kažu nešto drugo – oni su hteli da ispričaju priču kako i
običan život sa svojim međuljudskim odnosima može biti napet i opasan
kao špijunska priča. Ali, njihova namera bespomoćna je spram raznih
teorija zavere. Šta god da su oni hteli da kažu, Trumpova predsednička
minijatura bitno je uticala na razumevanje serije.
Ali, pored
straha, i izmišljena priča o „Amerikancima“ i možda istinita priča o
Čerkasovu nose sa sobom i jednu kakvu-takvu utehu. Špijuni su uvek
drugi, a ne „mi“. Sve i ako su svuda oko nas, špijuni nisu „naši“. Oni
se prerušavaju, uče škole da budu kao „mi“, ali pre ili kasnije ta
njihova krinka se razotkriva kao laž. Lako je autorima serije i
holandskim obaveštajcima da tako misle. Neka dođu ovde pa neka kažu ko
su ruski špijuni, a ko pravi Srbi. Biti Srbin i biti ruski agent, kod
nas mu dođe jedno te isto. Drugo je ovde s agentima Zapada, to su sve
strani plaćenici. Ali, ako radiš/špijuniraš za Ruse i još od njih
dobijaš novac – e to je kod nas nešto sasvim drugo. Zaslužuješ samo čast
i poštovanje. Čudo je ta ovdašnja privrženost Rusima: kao da su redom u
domaćim školama geografiju predavale sve same Ruskinje.