Grad je utonuo u san u jednoličnom ritmu kiše; žitka od
nafte, voda zaliva lenjo liže dokove. Neki mornar posrće, svađa se s uličnim
feralom, tetura se. U podnožju brda, kao uvek plamti vatra iz rafinerije.
Mornar pada ničice u baru. To je čas gradskih brodolomnika i ljubavnika ako im
se hoće.
Kiša se pojačava. Pada iz daleka; kiša se obara na prozore Grkovog
kafea i od nje okna trepere. Sa tavanice leluja jedina lampa, žute, bolešljive
svetlosti. Za stolom u uglu nema nikakve cure koja pije ekspres-kaficu niti
pravi čun od papira kesice za šećer da ga pusti da zaplovi po čaši s vodom pre
no što se nasuče. Ima jedan čovek koji gleda kako kiša pada i za stolom u uglu
nijedna tuđa usta ne uvlače dim njegove cigarete. Čovek osluškuje glasove koji
padaju iz daleka i kažu da smo zajedno moćni kao bogovi, i kažu: i zato se ne
isplati, sav taj beskorisni bol, to đubre. Čovek ih sluša, ta laž, ledeni kip, kao
da ne dopiru iz dubine ničijeg pamćenja i kao da su kadre da prežive i da
ostanu da plutaju po vazduhu, po vazduhu koji zaudara na pokislog psa govore:
sviđa mi se da mi se sviđaš, lepotice moja, moja najlepša, telo koje
upotpunjavam kliziš po meni, vršcima svojih prstiju a iz mene izlazi dim, nikad
me nije prošlo, nikad me neće proći, i kažu: daj bože da se razboliš, da ti sve
po zlu krene, da ti se život ogadi. I takođe: hvala, prava je sreća što
postojiš, što si se rodila, što si živa i takođe: proklinjem dan kad sam te
upoznao.
Kao što se uvek dešava kad ga glasovi skole, čovek oseti neodoljivu
potrebu da puši. Svaku cigaretu pali na prethodnu dok glasovi ne zamru,
treperavi, i da nije prozorksih okna, izvesno bi mu kiša povredila lice.
Eduardo Galeano
Fenomeni