Mnogo toga je
nesumnjivo urađeno, ali od toga nisu svi na Zapadnom Balkanu imali jednaku
korist. Građani i građanke sa pasošima Kosova i Bosne i Hercegovine (BiH) i
dalje moraju da prođu kroz mukotrpnu proceduru za dobijanje vize za ulazak iz
jedne zemlje u drugu.
Bosna i
Hercegovina (BiH) je jedina država u regionu, pored Srbije, koja ne priznaje
nezavisnost Kosova. Do 2010. godine građani Kosova mogli su da uđu u BiH samo
uz posebno odobrenje Saveta ministara BiH, ako se oceni da je njihov dolazak od
interesa za državu. Ova praksa je potom promenjena na inicijativu Ministarstva
inostranih poslova BiH, tako da građani Kosova mogu da apliciraju za vize BiH u
ambasadama u Skoplju, Beogradu ili Podgorici, pošto u Prištini ne postoji
diplomatsko predstavništvo. Prethodna procedura za izdavanje viza zamenjena je
mnogo komplikovanijom, nakon čega je usledila recipročna mera Kosova 2014. godine.
Ako neko iz
Sarajeva ili Banja Luke, na primer, želi da provede vikend u Prizrenu, poseti tamošnju
prelepu Sinan-pašinu džamiju ili crkvu Bogorodice Ljeviške, mora da prođe
mukotrpan postupak koji će koštati mnogo novca i vremena.
Budući da ni Kosovo
nema diplomatsko predstavništvo u Sarajevu, građani BiH mogu da apliciraju za
kosovsku vizu samo u Tirani ili Zagrebu. Podnosilac mora lično da otputuje u
Zagreb ili Tiranu, da preda dokumente, a zatim sačeka nekoliko nedelja na
odobrenje pre nego što se vrati u jedan od ta dva grada i da lično preuzme vizu.
Spisak dokumenata potrebnih za prijavu je dugačak i skup: obrazac za prijavu,
kopija pasoša, pozivno pismo kompanije ili pojedinca koji mora biti državljanin
Kosova (overeno kod notara – opet vreme i novac), kopija pasoša pozvane osobe,
dokaz o smeštaju, putno zdravstveno osiguranje, dokaz o posedovanju dovoljnih
finansijskih sredstava, potvrda o zaposlenju, potvrda da osoba nije pod
istragom (od suda). Spisak se tu ne završava.
Ova lista bi
mogla da probudi staru traumu za mnoge građane i građanke regiona koji se
sećaju procesa dobijanja šengenske vize pre nego što je ona ukinuta za sve,
osim za Kosovo. Sve u svemu, ukupni
troškovi dobijanja vize za Kosovo, uključujući sve putne troškove,
administrativne takse, itd, iznose oko 250 evra. Za zemlju sa prosečnom platom
manjom od 500 evra, ovo je nedostižno mnogima, a naročito mladim ljudima.
Kao što je
Evropski fond za Balkan nedavno iskusio tokom organizovanja regionalnog
sastanka u Sarajevu, Bosna i Hercegovina takođe ima dugu listu uslova za
učešće građana Kosova na nekom događaju u zemlji. Naime, za dvodnevni sastanak
u Sarajevu, bio bi potreban lokalna partnerska organizacija u BiH koja ne samo
da bi poslala pozivno pismo za kosovske učesnike ambasadi u Skoplju, već i
dostavila sledeći spisak dokumenata: zahtev za sertifikaciju pozivnog pisma,
overen od strane ovlašćenog lica (organizacije); popunjen obrazac pozivnog
pisma; overenu kopiju rešenja o upisu u sudski registar; dokaz o solventnosti;
uverenje Poreske uprave; potvrdu Uprave za indirektno oporezivanje; kopiju
putne isprave stranca koji dolazi u poslovnu posetu; dokaz o uplati
administrativne takse od 25€ za overu pozivnog pisma (za svaku osobu); potvrda
opštine u kojoj se navode koristi od učešća osobe (za koju se dostavlja
pozivno pismo) u datoj aktivnosti, u ovom slučaju skupu.
Nažalost,
košmarna procedura se tu ne završava. Nakon što se prikupi sva potrebna
dokumentacija, potrebno ju je dostaviti najbližoj filijali Službe za poslove sa
strancima, a nakon najmanje 5-7 dana, okončanju postupka prethodi terenska
poseta prostorijama organizacije. Češće nego ne, zahtevi
za vizu se odbijaju bez objašnjenja.
Ipak, čak i kada
vize bivaju odobrene, njihovi nosioci se redovno suočavaju sa saslušanjima i
neopravdanim zadržavanjima na granici od strane BiH službenika, prema iskustvu predstavnika
i predstavnica civilnog društva sa Kosova.
Dakle, vizni
režim između Kosova i Bosne i Hercegovine nije administrativna formalnost, već
neugodna procedura zbog koje se građani druge zemlje osećaju nepoželjnim. Čini
se da je vizni režim namerno osmišljen tako da obeshrabri bilo koga da uopšte i
pokuša da okupi ljude iz čitavog regiona. Istovremeno, on zahteva finansijske i
ljudske resurse koje retko ko ima za ovu svrhu.
Ironično, ovo
pitanje nije česta tema međunarodnih zvaničnika, a ni domaćih političara koji neprekidno
govore o prednostima i unapređenju regionalne saradnje. Ako dve od šest zemalja
ovog našeg tzv “regiona” i dalje imaju recipročni vizni režim, kako smo dozvolili
da to pitanje ostane po strani, govoreći samo o međusobnom priznavanju diploma
ili zajedničkom regionalnom tržištu, kada nema osnovne slobode kretanja za više
od 5 miliona ljudi?
Regionalna
saradnja na Zapadnom Balkanu je u samom srcu evropskih integracija. Mnogo je
urađeno u proteklim decenijama, osnovana su brojna regionalna tela i
inicijative (od Saveta za regionalnu saradnju do Regionalne kancelarije za
saradnju mladih), ukinute su naknade za mobilni roming, nekima je omogućeno
putovanje samo sa ličnim dokumentima – praveći osnove za integraciju u EU, za
izgradnju dobrosusedskih odnosa, doprinos pomirenju i izgradnju zajedničke
budućnosti.
Ukidanjem viznog
režima, Bosna i Hercegovina i Kosovo bi mogli pokazati zrelost i konstruktivan
pristup u pogledu regionalne saradnje. Što se Kosova tiče, vlada stalno i
opravdano podseća EU da su građani ove zemlje i dalje jedini na Zapadnom
Balkanu nepravedno lišeni bezviznog režima ulaska u šengenski prostor, iako je
Kosovo ispunilo sve zadane kriterijume za to još 2018. godine. Ipak, Kosovo
nije uvelo recipročne mere prema građanima šengenskog prostora, pa bi isti
principi trebalo da važe i za njegove regionalne “susede”. Kao čin političke
zrelosti i dobre volje prema građanima BiH, Kosovo bi trebalo što pre barem
uslovno da ukine vizni režim prema BiH. Kosovo to treba da učini jer razume,
bolje od bilo koje druge zemlje u regionu, uticaj neopravdanog viznog režima koji
najviše pogađa obične građane.
Bosna i
Hercegovina, s druge strane, treba da prizna da otvorenost za regionalnu
ekonomsku saradnju ne može koegzistirati sa besmislenim viznim režimima. Podsetimo,
Zoran Tegeltija, predsedavajući Saveta ministara BiH, bio je jedan od glasnih
zagovornika unapređenja regionalne saradnje na nedavnom samitu Otvoreni Balkan,
dok je Milorad Dodik, srpski član tročlanog Predsedništva Bosne i Hercegovine,
takođe istupio kao snažan pristalica zajedničkog regionalnog tržišta za Zapadni
Balkan. Ukoliko želi da se pridruži bilo kojoj inicijativi regionalne ekonomske
saradnje, BiH bi logično morala da ukine vizni režim prema građanima Kosova.
Uključivanje
bezviznog režima na celom Zapadnom Balkanu bi takođe mogao biti veoma konkretan
cilj obnovljenog Berlinskog procesa, koji će uskoro ponovo početi.
Aleksandra
Tomanić i Katarina Tadić, Evropski Fond za Balkan