Onaj ko ima moralni zakon u sebi i zvezdano nebo nad sobom ne žudi za nagradama i ne boji se kazni koje njegovo javno delanje može proizvesti. No, ovu nagradu prihvatam s radošću iz dva vrlo jaka razloga. Prvi se odnosi na činjenicu što je dodeljuje žiri u kojem sede ljudi koje cenim još od mojih studentskih dana, kao i neki za koje sam docnije saznao, ali koji isto takvo poštovanje zavređuju; a drugi na činjenicu da su dosadašnji dobitnici ove nagrade, takođe, osobe čijem se javnom delanju divim. Prema tome, zadovoljstvo je i čast kada čoveka prime u društvo oni koje izuzetno poštuje, jer to znači da su oni u njemu prepoznali njima sličnog. Similis simili gaudet!
Upravo zbog toga sam na ovu svečanost pozvao meni slične ljude. Posebno želim da izrazim zahvalnost onima koji su me prepoznali kao sebi bliskog, a ne žive u Beogradu, već su prevalili dugačak put iz Niša, mojim drugovima iz „Udruženog pokreta slobodnih stanara“; kao i našim zajedničkim prijateljima iz „Lokalnog fronta“ Kraljeva; našim prijateljima iz „Inicijative za Požegu“, kao i drugovima iz „Zrenjaninskog socijalnog foruma“. Takođe, zahvalnost dugujem mojim prijateljima iz mladenovačkog pokreta „Samo jako“, kao i drugovima iz „Levog samita Srbije“ i pokreta „Ne davimo Beograd“. Ono što nas sve spaja jeste građanski otpor lokalnim kabadahijama, kao i shvatanje da svi ti satrapi, dahije i kabadahije, privatni izvršitelji (koji izbacuju zbog par hiljada dinara duga starice na ulicu, dok se raznim Mitrovićima opraštaju milionska poreska dugovanja), svoj silnički položaj zasnivaju na slepoj pokornosti jednom bahatom čoveku, koji je umislio da je gospodar naše Republike, njegovoj porodici i njegovim bliskim saradnicima u mafijaškim strukturama. Svi moji drugarice i drugovi se uporno bore da očuvaju dostojanstvo građanina, a time i našu još uvek postojeću Republiku odnosno javno dobro od najvećeg značaja od uzurpatora koji ponižavajući nas kao građane, pokušavaju da zarobe našu Republiku pretvarajući javnu stvar (res publica) u njihovu privatnu prćiju.
Uistinu, današnjim građanima Republike Srbije potreban je viteški duh, jer su naišli na primitivnu i bahatu vlast, s jakim uporištem u imperijalističkim interesima velikih sila i njihovih krupnih kapitalista, kojima se budzašto prodaju naša prirodna bogatstva i kojima se potčinjavaju naši radnici poput svojevrsnih modernih robova. Ako građani hoće da se suprotstave onima koji sirotinju, bilo materijalnu bilo moralnu, kupuju; a bogataše pod pretnjom otimanja bogatstva primoravaju na plaćanje reketa; grešne ili strašljive ucenjuju odnosno zastrašuju, dok sve građane ovim postupcima ponižavaju i time Republiku zarobljavaju, potreban im je viteški duh i hladna glava. No, to nije dovoljno, jer bez solidarnosti građanske, viteštvo kao važan kvalitet ličnosti razbiće se o hridi dobro organizovane, pa iako primitivne i uveliko neuke, a od naroda otuđene vlasti. Ako to nećemo da dozvolimo, potrebno je da među sobom izgradimo solidarnost, dragoceniju od njihovih ponižavajućih ponuda, a čvršću od svih njihovih ucena, zastrašivanja i otimačina. Povežimo se, izgradimo trajnu solidarnost na vrednostima jednakosti, bratstva i slobode! Stvorimo društvo solidarnih građana! Građanin postaje hrabar vitez, ako zna da ga solidarni drugovi neće ostaviti na cedilu. Stoga, ispravimo kičmu, podignimo glavu, pogledajmo ništake pravo u oči! Tada ćemo i oni i mi znati da je došao trenutak za naplatu svih računa: za sejanje primitivizma iz masovnih duhovnih trovačnica koje bestidno nazivaju televizijama; za masovnu pljačku naroda i rasprodaju naše svojine domaćim mafijašima i stranim kapitalistima; za uništavanje svih institucija (naročito pravosuđa, sredstava masovnog opštenja i nezavisnih kontrolnih institucija); za mafijaško zarobljavanje naše Republike i posledično ponižavanje, zastrašivanje, ucenjivanje, pa i premlaćivanje i ubijanje sopstvenih građana.
O vrsti sudova koji će im suditi odlučiće oni sami svojim postupcima. U njihovom najboljem interesu jeste da im sude nezavisni sudovi. Međutim, poznajući njihovu pamet i dosadašnje kriminalno delanje, verujem da će izabrati da im sude revolucionarni sudovi, pa će izgradnja nezavisnog pravosuđa ostati najbitniji zadatak postrevolucionarne vlasti.
