Nije danas prevelik problem ukloniti filozofiju iz srednjoškolskog
obrazovanja, naročito ako se njen leš rastvori u kiselini nekog
slaboumnog opravdanja tipa: filozofija ničemu ne služi, ona samo dodatno
opterećuje ionako preopterećene učenike (preopterećene čime?), te je
održavanje filozofije u obrazovnom sistemu, zapravo, bacanje para. Takvo
ubistvo je gotovo savršen zločin: slabašni glasovi filozofa (kao
glasovi siromašne i neuticajne rodbine) ionako se ne bi probili do
javnosti, nema puno prosute krvi, i to malo prosute tekućine lako se
spere sa pločnika gluposti, pa onda glupost blista u svojoj raskoši.
Otarasiti se filozofije nalik je ubistvu beskućnika ili izbeglice: koga
briga? Uostalom, humanističke discipline, uključujući i filozofiju,
nikada nisu bile u težem položaju u poslednjih dvestotinak godina:
katedre za humanističke nauke se, čak i u bogatim zemljama gase a
srednjoškolski programi redukuju na “korisne discipline” pripremajući na
taj način proizvođenje “korisnih idiota”, stručnjaka koji se razumeju
samo u svoju struku i ni u šta drugo. Posledice takvog pogleda na svet
kolosalne su i ne vode ničemu dobrom.
Pragmatički obrt u obrazovanju najdirektnije zaseca u tkivo zajednice
koja ne proizvodi samosvesne i slobodne građane već šrafove jedne
društvene mašinerije koja radi bez svrhe, ideje i, naravno, slobode
(mašina se i definiše svojom automatičnošću, dakle neslobodom).
Stručnjak – plen manipulanata
Društvo koje bi se lišilo “filozofske nepotrebnosti” posle izvesnog
vremena zaličilo bi na lepi leš: spolja je sve u redu, jedino što je
osoba preminula usled obilnog unutrašnjeg krvarenja izazvanog
nekompetentnom hirurškom intervencijom. Društvo stručnjaka (eksperata)
koji ne znaju ništa drugo do ono za šta su obučeni postaje društvo
idiota – onih koji ne učestvuju u javnom životu jer nisu u stanju da
misle nego samo da rade. Stručnjak se definiše time što ne misli, nego
dela.
Uloga filozofije, kao vezivnog tkiva jednog društva, ne može se
nadoknaditi niti zameniti bilo kojom drugom disciplinom, tehnikom, ili
oruđem, zato što se nijedna druga disciplina ne bavi čistim pojmovima.
Nijedna se druga disciplina ne bavi ničim tako konkretnim kao
filozofija. Zabuna koju izaziva prethodna rečenica veoma je delotvorna.
Filozofija se doživljava kao najapstraktnija disciplina koja barata
pojmovima na taj način da je iskustvo (empirija, ono konkretno) ne
obavezuje u meri u kojoj, recimo, iskustvo obavezuje građevinskog
inženjera: ako inženjer na poštuje zakone građenja – njegovo zdanje se
ruši.
Ako se, pak, tome nasuprot, filozofija ne obavezuje na stvarnost –
utoliko, što bi rekao Hegel, gore po stvarnost: filozofsko zdanje
svejedno stoji. (Hegel je otišao i korak dalje pa je tvrdio da zdanje
stvarnosti stoji upravo zahvaljujući pojmovnom zdanju, ali to je druga
priča). Odnos konkretnog i apstraktnog, međutim, nipošto nije tako
jednostavan kakvim se može učiniti (inače filozofija teško da bi
preživela dve i po hiljade godina). U engleskoj reči za beton, concrete,
čujemo upravo “ono konkretno”, ono što odlikuje filozofski pojam:
čvrstina i celovitost, za razliku od onog što je apstraktno, izdvojeno,
odvezano (latinsko abstrahere znači izvući, izdvojiti iz celine).
Konkretno znači celovito.
Kada za nekoga kažemo da nema pojma o čemu priča, to znači da govori
apstraktno. To znači da nije u stanju da zahvata celinu i govori
nevezano, proizvoljno, priča šta mu padne na pamet, a to što mu padne na
pamet obično nije naročito pametno i svakako je beskorisno. Pojmiti
nešto znači zahvatiti celinu, ono konkretno. U latinskoj reči concept,
što mi prevodimo s pojam, nalazi se capere, zahvatiti. Otud nepoverenje u
stručnjaka čije znanje je, naprosto, izdvojeno (apstrahovano,
ekstrahovano) iz celine: stručnjak se razume u jednu stvar, a o celini
ne vodi računa. Utoliko je lak plen manipulanata. Stručnjaci su uspeli
da pocepaju atom, onda im je sinulo da se, eto, to cepanje može
upotrebiti i za pravljenje bombe koja cepa ljude. Nisu, dakle, dok su
cepali atom, uspeli da dobace ni do elementarne posledice onoga čime se
bave.
U sprovođenju reforme srednjeg stručnog obrazovanja, dakle,
filozofija se sve energičnije proteruje (jer “ne služi ničemu”), pa je u
tom razornom talasu “obesfilozofljavanja” došlo i do ukidanja
filozofije kao obaveznog predmeta u medicinskim školama (jer “šta će
lekarima filozofija”), a najnovija ideja je (ovde bi se trebalo obratiti
Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja) da se, umesto
filozofije, u stručne škole uvede, i to kao izborni predmet, nešto što
bi se zvalo “logika s etikom” (spajanje logike i etike je kao
kalemljenje glave psa na telo kamile, na primer, ili obratno). Umesto
tako pogubnih ideja – bilo bi mnogo delotvornije razmisliti o
filozofskim disciplinama koje bi bile saobrazne strukama, pa bismo u
tehničkim školama dobili filozofiju tehnike, u matematičkim filozofiju
matematike (to ionako proističe jedno iz drugog, samo je potrebno jedan
jezik “prevesti” u drugi), u turističkim filozofiju turizma, u sportskim
školama filozofiju sporta, u jezičkim filozofiju jezika, u medicinskim
filozofiju medicine, dok bi gimnazije zadržale filozofiju, ali ne više u
obliku logike koja je izgubila smisao kao zasebna disciplina (ne
postoji jedna logika), već kao istorija filozofije. Time bi filozofija
postala ne samo zanimljivija učenicima već bi i posustali filozofski
fakulteti, potpuno razoreni sumanutim “bolonjskim sistemom”, živnuli i
trgnuli se iz samoskrivljene letargije.
Mašina i sloboda
Čemu, dakle, filozofija u stručnim školama? Odmah bi trebalo
preskočiti neinteligentne primedbe tipa: da li je jednom lekaru važnije
da nauči da dijagnostikuje upalu slepog creva od toga šta je Gelen iz
Pergama rekao o crnoj žuči 180. n.e. Budući lekar koji ponešto zna o
moći što mu je savremeno društvo dalo u ruke (jer on odlučuje o životu i
smrti), a o čemu bi se obavestio na časovima filozofije medicine kroz
tekstove Mišela Fukoa i Žorža Kangilema, ne bi se pretvarao u pukog
mehaničara ljudskog tela. Budući inženjer koji bi izvesno vreme posvetio
tome da odgovori na pitanje šta je mašina, te umesto samo da uči kako
to radi, ne samo da ne bi više bio predmet grubih viceva o “kockastim i
nemaštovitim mašincima” već bi, vođen inercijom pojma, odmaknut od
mašine, dobio priliku da se razvija kao građanin, umesto da i sam bude
poput šrafa jedne beslovesne društvene mašinerije.
Filozofija tehnike izuzetno je zahtevna disciplina koja u svoje
središte smešta pojam posredovanja: mašina je posrednik, proteza, ono
što stoji između čoveka i prirode, te u jednakoj meri oblikuje kako
prirodu, tako i čoveka. Ali da li mašinski inženjer ikada pomisli u
kojoj meri ga mašina oblikuje, sve verujući (pogrešno) da je on njen
suvereni gospodar? Teško. Niko mu takvu perspektivu i ne nudi, jer ona
je “beskorisna”. Najzad, sumorno stanje pravne nauke u Srbiji (kao i
čitavog pravosuđa), direktna je posledica nemoći – a možda i nebrige –
pravnih fakulteta da filozofiju prava, tu apsolutno nužnu disciplinu
unutar sopstvenog korpusa, uvedu u žive tokove pravničkog mišljenja.
Jer, naravno, čemu filozofija uopšte služi?
Kulturni dodatak, Politika
Preuzeto sa: Svet Agarte