Dosada je vrsta stresa i jedno neugodno stanje. Kada im je dosadno, i
odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu
zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je
zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije
vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon.
O tome šta roditelji mogu da urade, ali i u čemu greše kada je je reč
o dečjoj dosadi, govori dr Ranko Rajović autor je NTC programa učenja
kojim se podstiče intelektualni potencijal dece i razvija se brzina
razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje.
“Današnji roditelji koji su pre 30 godina bili deca sigurno se sećaju
kako je u to vreme u kući postojao jedan televizor sa jednim ili dva
programa i kada ima je bilo dosadno izlazili su da potraže društvo za
igru. Nije bilo problem da odu peške ili na biciklu četiri, pet, šest
kilometara na igralište gde bi se igrali sat, sat i po i vratili se
kući.
Kada bi padala kiša, morali su sami da osmišljavaju igre, a roditelji
tada nisu rešavali problem dosade svom detetu, već je dete to samo
rešavalo. Ili se igralo s igračkama ili je slagalo kocke ili pravilo
kulu od drvenih kockica.
Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor
razvoja deteta. Kada mu je dosadno, dete mora nešto da smisli,
organizuje se, mora da poveže neke stvari, napravi možda neku novu igru,
potraži društvo.
Šta se danas događa s decom?
Roditelji previše zaštićuju decu, rade umesto deteta jednu, drugu,
treću stvar. Roditelji rešavaju problem dosade svoje dece umesto da ih
puste da to sami rešavaju. Kupe detetu videoigru pa kada mu dosadi ta
igra kupe mu drugu.
Uključe TV na kojem ima 50 programa, a te programe su radili
psiholozi da ‘zarobe’ dete da što više gledaju TV. Računari nisu loša
stvar i treba da budemo u toku sa razvojem tehnologije, ali je problem
kada ona doslovno postanu zamena za sve.
Naša deca odrastaju u virtualnom svetu. Pre nekoliko godina stvarno
sam bio u šoku kada sam video da na video igrama piše 4, 5, 6, 7. Mislio
sam da je to oznaka za uzrast deteta. Onda su mi rekli da je to oznaka
za nivo nasilja u igri, koliko ima krvi, jesu li odsečene ruke, noge,
glave.
Jako puno roditelja pita me za pomoć jer ne znaju kako dete da
odviknu od videoigara. Igranje igara stvara zavisnost jer mozak luči
prevelike količine endorfina što izaziva prevelike količine sreće.
Čuo sam od prijatelja da kada su planirali putovanje njihova dva sina
od 9 i 12 godina nisu želela da idu na more jer je njima lepo u Novom
Sadu. Na more su ipak otišli, a kada su došli tamo retko koji dan su
hteli da idu na plažu, govorili su da ih boli glava, jako im je sunce…
Šta su radili? Sedili u hotelu i igrali videoigre.
Šta će dete, koje ne zna da reši dosadu, raditi za 5 ili 10 godina?
Biće frustrirana osoba sa pragom tolerancije – nula. To dete mora sve da
dobije odmah i sad, neće moći da čeka. To su nove generacije dece koja
nama stižu, govori dr Ranko Rajović, doktor interne medicine,
dugogodišnji predsednik Odbora za darovite međunarodne udruženja Mensa i
UNICEF-ov saradnik na projektu ranog podsticanja intelektualnog razvoja
dece, osnivač Mense Srbije i Odseka za darovite Nikola Tesla Centra i
jedan od najvećih autoriteta na ovim prostorima kad govorimo o
vaspitanju i obrazovanju.
To što roditelji rešavaju deci problem dosade možda je i trećina svih
problema u vaspitanju, nastavlja Rajović. Kada mu je dosadno, roditelji
moraju da znaju da treba da ga puste, neka možda i zaplače…
Imam prijateljicu koja je svojoj ćerci, kada joj je ova rekla da joj
je dosadno, odgovorila ‘Kako to misliš dosadno, pa samo glupoj deci je
dosadno, a ti nisi glupa.’ I onda se devojčica trgla i otišla da se
igra. Dete razvija i kreativnost i logičko razmišljanje kada se bori
protiv dosade.
Roditelji greše i kada se stalno igraju sa svojom decom, pa nisu
roditelji najbolji prijatelji detetu, nego oslonac i njihov je zadatak
je da pomognu detetu da bude samostalno.
Šta roditelj može da uradi?
Roditelj može da se igra sa detetom neke igre, recimo šah ili lego
kocke. U detetu može da stvara ljubav prema nekim važnim stvarima,
recimo prema knjigama.
Kupite detetu slikovnice pa malo gledajte, malo čitajte. Ako su u
slikovnici samo slike životinja roditelj ne treba samo da nabroji koje
su životinje na slici nego neka ispriča celu priču koja, na primer, može
ići ovako: ‘Ovo je pas Reks koji je došao u selo, izgubio je brata,
bili su zajedno u šumi, brat je otišao u drugo selo, Reksa je prihvatila
mačka…’ Roditelj priča priču, pa za dva dana nešto promeni, a dete će
se buniti ‘Ne ne nije tako’; nema veze, u utorak je ovako, u četvrtak je
onako; onda će i dete početi da ubacuje neke svoje elemente priče.
Mozak je organ za preživljavanje koji se formira u prvih pet godina
života i u tom periodu adaptacije mozak mora videti da li se dete rodilo
u Africi u džungli, u pustinji, negde na Severnom polu – tako da može
da pripremi dete da preživi. Mozak u razdoblju adaptacije sve prihvata i
kada roditelj detetu od malena čita, ta prva ljubav prema roditeljima i
veza s roditeljima ide uz knjigu. Ako se, na primer, knjiga čita od 19
do 19.20 dete to pamti ceo život, kaže Rajović.
Rano detinjstvo izuzetno je važno za kasniji uspeh
Soichiro Honda, tvorac velike automobilske komapanije Honda, već je
bio star, ali je i dalje prvi dolazio na posao. Novinar ga je pitao
zašto i dalje dolazi prvi na posao kada ima toliko novaca da može da
uživa, stvorio je imperiju i stvarno ne mora više prvi da dolazi na
radno mesto. Honda mu je odgovorio da voli svoj posao i da mu je posao
odmor.
Otkud tako velika ljubav prema poslu?, upitao je novinar.
Honda se tada setio svog ranog detinjstva. Jako je bio vezan za tatu i
voleo je kad ga je tata nosio na ramenima dok bi vukao kolica sa
vrećama žita u mlin. Mali Honda u mlinu bi legao na vreće i čekao da
tata završi posao. Malo je i spavao, ali stalno bi slušao tatin glas.
Sve vreme je slušao kako se okreće žrvanj i taj zvuk u osnivaču Honde
ceo život budio je najlepša osećanja. Ležao je pored vrata gde je bilo
postrojenje odakle je dopirao miris motornog ulja.
Kada osetim okretanje mašine i miris ulja, setim se najsrećnijeg perioda svog života, zaključio je Honda.
Kod svih velikih ljudi, bez obzira na to na kom polju su uspešni,
rano detinjstvo bilo je izuzetno važno za njihov uspeh, zaključuje dr
Ranko Rajović.
Izvor: Zadovoljna.hr / Yumama