Професор филозофије који је замијенио катедру кухињом: Гоњен немиром и беспарицом стигао сам до Ирске

Александар Тутуш за себе каже да је Динарац, кухањем се почео бавити да би преживио, његов унутрашњи позив су умјетност и филозофија. Недавно је објавио књигу “_671_” у којој пише о обичним људима у необично вријеме.

Maja Isović Dobrijević / 29. новембар 2018

Foto: Privatna arhiva

Александар Тутуш, професор филозофије који живи и ради као кухар у Ирској, недавно је објавио књигу “_671_” која је нека врста суочавања писца са оним што се дешавало на овим просторима и са људима који су страдали.

Са њим за БУКУ разговарамо о књизи коју је написао, кухињи, раду и животу у Ирској и другим темама којима се бави.

Александре, можете ли се за почетак укратко представити, рећи нам нешто о себи?

У неком представљању на друштвеним мрежама, занесено и сањалачки представио бих се као авантуриста, пјесник или мислилац. Али, да ли је истина о нама оно што сами мислимо о себи, или си дозвољавамо то право, или оно што други мисле о нама. Ако дамо првенство другима, нека то буду људи који нас воле, у љубави је истина. Нисам оно што радим, ако на то мислите – ти ниси твој посао – како рече један актер у култном Фигхт Цлубу. Антрополошки, ја сам Динарац, волим Буњина, слажем се са Кјеркегором, не волим власт, мада кажу да је свака власт од Бога. Тежак сам човјек, то се отме и онима који ме највише љубе. А ако заиста приуштим себи да се представим,  најкраће бих рекао да је само живљење постајање, остваривање, стално конституисање и ја се осјећам суштински недовршеним. Недовршеност је истовремено моја снага и инспирација.

Иако сте професор филозофије, за живот зарађујете кухањем, како је дошло до тога да се посветите кухању?

Нисам се до краја искрено посветио, не волим посао у којем сваки звук принтера који штампа наруджбу звучи као оштра наредба и тако двјеста или триста пута у дану. Али у тренутку кад нисам имао избора као многи и отишао гоњен неким немиром и беспарицом из Београда на прву сезону на хрватско приморје,  морао сам се веома фокусирати да опстанем, прије свега као вриједан радник. И требам ли рећи да нисам био кухар. Од тада је прошло доста година, замијенити професорску катедру врелом сезонском кухињом рез је специфично болан, као порезотина од папира. Од те прве сезоне у Цриквеници редале су се кухиње и градови, хотели, ресторани, Италија, Њемачка, сада Ирска. Моја Ива рекла ми је једном, да ли у неки сутон или јутро не сјећам се више, сљедеће: Знаш, Алекс, твој посао је некако благословен, нахраниш неке људе, они задовољни и сретни, газда заради пара, усрећиш и њега, за свој рад добијеш и ти новац, помогнеш себи и својим најближима, то је благословен посао. И често ми прође мислима та њена реченица. Од тих првих сезона прошло је доста, сад сам у једном хотелу на зеленом отоку, у самом врху хијерархије, и не могу рећи да нисам поносан на своју борбу и труд. А принтер и даље звони…

Живите и радите у Ирској, када сте се одселили са ових простора, какав је живот у Ирској?

Отишао сам 2015. Ирска је пета земља у свијету по БДП-у, са минималцем 9.75 еура по сату. Исто тако, ако сте возач почетник или странац, за осигурање при првој регистрацији аутомобила у Ирској издвојићете годишње, овисно о снази мотора, од двије хиљаде еура па навише. Ирска је земља слободног народа, поносног на своју традицију и историју. Некад сиромашна земља из које се емигрирало, постала је богатом земљом. Наталитет међу највећим у Европи. На улицама смијех. Једе се и пије се, јер је то добар разлог за окупљање и дружење.

Да ли се странци у Ирској сусрећу са неким проблема, којим?

Ако дођете у страну земљу, неометано и без посебних услова затражите и добијете посао, рачун у банци, стан, мислим да је сувишно говорити о проблемима. Сенека каже у Писмима пријатељу да можеш отићи на крај свијета, али ако ти је душа болесна, нећеш је моћи оставити, носићеш је са собом. Како би реагирали мјештани неког мањег мјеста у Лици, Босни или Србији да дође пар стотина потпуних странаца и локалцима узимају зараду испред носа. Пуно више добијамо по бијелом свијету него што смо спремни да дамо.

Недавно је изашао  Ваш роман првенац “_671_”, можете ли нам рећи нешто више о њему?

Роман 671 је прича о обичним људима у необично вријеме. То је роман о једном трагичном догађају, отмици путника на прузи Београд – Бар 27.02.1993. О једном друштву у нестајању, о држави која се, умјесто да буде мајка и бранитељица својих грађана, претвара у њихову тлачитељицу. Да напоменем, не пишем о  починитељима зла, не играм се истражитеља, пишем о пријатељству, љубави обичних људи, који само због другачијег имена страдавају. Могао се описати и неки други догађај на простору бивше Југославије, било их је напретек, нажалост, одлучио сам се због веома потребног суочавања са властитом прошлошћу да почнем од властитог дворишта, од непочинстава за која су одговорни припадници мог народа.

Са којим темама се у роману суочавате? Колико вам је то важно?

Страдање невиних, мржња због другачијег имена, вјере, клуба… Заправо је много шири историјски и друштвени план распетљавања тог клупка, које покушавам да бар самом себи расвијетлим и распетљам. Иако умјетност у данашњем времену вирала и ријалитија има све мању корективну моћ, сматрам да не треба одустати од умјетничке истине и њеног посебног набоја, посебне пријемчивости и заводљивости која може да допринесе продубљивању разумијевања народа на простору некадашње Југославије.

Које су неке основне поруке за које се залажете, које провлачите кроз свој рад?

Настојим да се у писању, разговорима, уопште у контактима с људима, довршим у властитом промишљању стварности и свијета око себе. Чињеница је да сам имао шеснаестак година кад је почео рат у бившој Југославији. Сад имам 44 и готово цијели свој живот, дакле од тинејджерских година до сад, живим у заточеништву мржње и митоманије. Не мирим се с тим, и нисам једини. Много је људи с тим осјећајем као кад претурате по джеповима мислећи да сте нешто изгубили. Кључеви су ту, документи, ситни новац, али изгубили сте живот, у пренесеном значењу. Нажалост, превише је оних којима је губитак био све само не метафоричан. Занимљиво је гледати и читати о савршено изрезаним гранитним громадама негдје у Андима, али за мене је много већа мистерија, жар мржње међу браћом на Балкану.

Шта Вам значи умјетност, писање, колико је тешко у данашње вријеме бавити се умјетношћу?

Хајдегер је писао да је умјетност себе-у-дјело-постављање-истине-бића. За мене је умјетност такођер истина и смисао. Кантовски речено, безинтересни приступ умјетности, умјетност због ње саме и истине које у себи носи, наравно ако проникнете својим талентом и мукотрпним радом до ње је крв у мојим венама и смисао самог постојања. Настојање да задобијем умјетност је тежња која ме можда најбоље представља. То мало зрнце, скромно и шкрто мислим да је највриједније што посједујем.
Није тешко бавити се умјетношћу, тешко је без умјетности. Солжењицин је у заточеништву у Гулагу скупљао коре погодне за записивање, на које је угљеном написао на хиљаде стихова. Потом их је учио напамет и уништавао. Тежња за умјетности је некад већа од жеље за животом. Да ли се од умјетности може живјети, то је друго питање, али мислим да је бити умјетник ствар части, а не користи.

Какво је Ваше мишљење о постјугословенском друштву, о животу и проблемима са којима се сва друштва суочавају на овим просторима?

Врло комплексно питање на које је тешко одговорити не уплићући се у дневну политику. Народи на Балкану - нисам присталица овог имена Балкан, нека ми опросте моји истомишљеници, пуно логичније ми је да се зове Динарски полуоток него балкански - ријетко су били господари своје судбине у историји. Добар дио историје од средњег вијека наовамо обиљежили су утјецаји агресивних германских племена и посебно турске инвазивне политике. Нажалост за нас који су као и већина свијета мислили да су завршетком другог рата завршили ратови и да су нека поглавља затворена, показало се другачије. Тај рат још траје, иако су екпанзионе структуре имале фазе престројавања. Почетком деведестих, другоразредни чиновници на челу Србије, Хрватске и осталих република одрадили су посао и разбили Југославију. У унутрашњем, самодогађајућем прстену повијести, није то остало нигдје записано, за двадесет, тридесет година звучаће као фантазија да је Југославију разбио неки тамо Запад, Њемачка и слично. То остаје несазнатљиви круг свјетског самодогађања. Историја остаје Олуја, Сребреница, Штрпци да сљедеће генерације не би случајно направиле отклон од владајуће митоманије. У таквом митском оквиру лако је владати већ опијеним и обезглављеним масама. Мало, мало па предсједник Србије пошаље поруку Србима у Хрватској – не смије вас нико дирати, неће се поновити више олуја и сличне нон сенсе. А ја, као Србин из Книна, кажем – немој ме, молим те, ти и Вулин штитити, нека ме штити Устав РХ. Зашто то кажем? Зато јер се, било из Загреба, Београда или Сарајева, свакодневно одапињу стрелице мржње и раздора, тако се народи држе у тим оковима мита. Ови који владају данас су идеолошки и на сваки други начин насљедници оних другоразредних чиновника који су разбили бившу државу. То је генератор мржње. А без мржње, сви би живјели боље. Није највећи проблем што се Југославија распала, проблем је како се распала.

Шта вас веже за овај простор? Планирате ли повратак или не размишљате о повратак?

Волим Книн и Далмацију, волим Динару, мирис овчијег ђубра и покошеног сијена, сунце и буру. Срушену кућу у рату довео сам у стање да могу живјети тамо. Желим да дође та сљедећа фаза, да даље пишем и стварам, да држим стоку и правим сир, да нудим људима варијанте авантуристичког туризма уз моје гостопримство, домаћу здраву храну, тренинг, здрав живот и да заједно распетљавамо клупко које нам се стално мрси око ногу.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.