Da zastanemo, okrenemo se oko sebe i zapitamo se u kom smjeru ide naš život. Da li smo poredali prioritete onako kako bi trebalo, da li je naša ubrzana svakodnevnica toliko nemilosrdna da melje naše emocije prema bližnjima, kida veze sa roditeljima i prijateljima. 

Možemo li prestati najvažnije stvari podrazumijevati tjerajući ih na margine naše pažnje i posvećenosti. 

Na trenutke samospoznaje, propitivanja naših postupaka tjera nas film “Yugo Florida” reditelja Vladimira Tagića premijerno prikazanog 21. avgusta na Sarajevo Film Festivalu. 

Film donosi autobiografsku priču reditelja u kojoj bolest zbližava oca i sina, jačajući njihov odnos i dajući mu novu dimenziju. 

Zašto je plakao nakon projekcije filma, kako je njega natjera na razmišljanje i šta su trenuci samospoznaje razgovaramo sa Andrijom Kuzmanovićem, koji u filmu tumači glavni lik. 

BUKA: Andrija, došli ste u Sarajevo na filmski festival u povodu premijere filma “Yugo Florida”, reditelja Vladimira Tagića. Nešto smo do sada čuli o vašoj saradnji, vrlo je specifična rekao bih, ali evo kada je u pitanju saradnja na ovom filmu, koliko ste zadovoljni? 

Vlado Tagić i ja smo počeli da radimo još pre jedno sigurno desetak godina. Radili smo i neku seriju za RTS – “Sumnjiva lica”. Onda je on meni rekao da ima jednu ulogu za mene u “Jutro će promeniti sve” koja je bila zaista veliki hit u celom regionu i napravili smo neki novi val. U Srbiji su nas prozvali da smo napravili novi val i poredili su nas sa “Grlom u jagode” i meni je bilo to jako lepo. Tako smo krenuli u saradnju koja je divna, to je nekako sve plivalo. I onda me pozvao za film “Yugo Florida”, svoj prvi autorski film i zvao me na kasting. Ja tada nisam došao na taj prvi kasting, ali sam otišao sutradan. On mi je rekao: “Ne, igraćeš svakako ovu drugu ulogu, to sam i hteo ti dam, nego sam hteo te probam za glavnjaka.”

Ja sam rekao – molim te da dođem sutra, ali molim te, da dođem sutra. Radio sam dosta, nije mi bila frka za tu ulogu, ali sam je želeo. Pritom je on rekao da će to da radi tek za dve, tri godine, a gde smo mi tad. Opet sam rekao – molim te-, jer on nije čovek koji je zaslužio da mu ne dođeš na kasting. Otišao sam sutradan i odradio kasting. 

U životu nisam imao takav kasting. Hvala Bogu, nisam na mnogo kastinga ni morao da idem, ali taj kasting mi je trajao dva sata. Pritom, on me zna, imamo zajedno sigurno jedno 100 snimajućih dana do tada, i probao me je i onda me zvao jedno jutro.

Pre toga mi je rekao: javićemo se, kao da sam došao kod nekih stranaca na kasting. Znate ono: “Javićemo se, javićemo se mi Vama, nemojte Vi nas zvati.” I onda smo se ismejali obojica tu. Kažem mu: “Majke ti, javićeš mi.”

I zvao me je jedno jutro, kad sam video njegov broj, znao sam da sam dobio ulogu. Rekao mi je – Suzi, pošto se mi zovemo Suzi, Suzana, i kako je napravio tu cenzuru, ja sam znao da sam dobio ulogu. Kaže on: radimo film, ja kažem: lažeš, majke ti. Kaže on: majke mi. Pritom je on, jako studiozan i jako precizan, i dosta dugo razmišlja, što je dobro. Mogućnost greške smanjuje na minimum.

Nikada u životu se nisam obradovao tako, osim možda prve uloge za “Montevideo, Bog te video”, ali nikada se tako nisam obradovao i nešto sam osjećao da će to da bude nešto najbolje.

BUKA: Nije da Vam nedostaje uloga, dosta snimate, šta Vas je tu obradovalo. Saradnja sa Vladimirom ili karakter lika?

Pa, obradovala me prvenstveno saradnja sa njim. Znaš i sam kad kreneš u neki posao, ne znaš, ne možeš sa sigurnošću da znaš gde će to sve da ode, gde će to da te odvede, jer nekada te odvede u nešto bolje, nekada te odvede u nešto manje bolje. Prvenstveno sam se obradovao radu s njim, zato što me rad sa njim nekako vraća u moju bazu. I on je jedan od jako, jako, bitnih reditelja ove generacije, zapravo svih generacija.

Bitno je da imaš takvog reditelja. Pritom, on je moja generacija, isto smo godište, skoro. Celu moju generaciju pogledao je Bog što imamo takvog reditelja koji hoće da radi s tobom, koji te vraća na početak, koji nije naporan, koji zna što hoće i to je jako, jako plodonosno za nas glumce. To sam negde i ja u “Yugo Floridi” osetio na svojoj koži.

BUKA: Film je baziran na odnosu oca i sina, koje zbliži bolest. Jeste li razmišljali da li smo svi nekako zapali u matricu po kojoj se sa bližnjima zbližavamo tak kad upadnemo u neke probleme? 

I najviše ih volimo kad ih više nema. Pa znaš šta, ovo je čudno podneblje, ceo Balkan. Ja ne znam kako je kod drugih, niti me mnogo zanima, ali mi smo čudno podneblje.

Naprimer, kada je umro moj kolega Marko Živić tek tad sam shvatio koliko je zapravo on meni značio u životu i koliko mi je sa njegovim odlaskom ostala jedna velika rupa.

Nekad su ljudi bili upućeniji više jedni na druge. Sada, sa internetom i nekim drugim mrežama, ne moramo čak ni da pričamo sa ljudima. Imamo sve i zadovoljavamo neke lične potrebe sebično. Ranije je bilo drugačije, bili smo umreženi na ličnom nivou i družili smo se više, i sa porodicom smo više provodili vremena, jer je bilo manje ponuda. Danas imaš sve šareno, ja ‘vatam sebe, ja više nisam isti kao što sam bio ranije. Naravno, prošle su i godine i dosta stvari sam i video i prošao, ali mislim da smo zaboravili na porodicu.

Mislim da smo zaboravili na najbliže ljude. Mislim da smo zaboravili na ono što znači pravo drugarstvo, prijateljstvo… ima ih i dalje, ne mogu da kažem. I ja imam divne prijatelje, i muške i ženske, ali mislim da zato postoje ovakvi filmovi da nas barem na nedelju dana zapitaju. Evo sad, kad su ljudi izašli iz biskopa, iz pozorišta, kad su gledali film, vidim im u očima da ću odmah da pozovu nekog ko im nedostaje. I to mi je negde bilo važno. Jedna mi je žena prišla i rekla: ” Jao, idem odmah da zovem moje.” I ja sam rekao: ” E, to je zapravo ideja pop-kulture gde spada film da te retroaktivno vrati na nešto što smo zaboravili.”

BUKA: Taman hoću da Vas pitam, može li nas film za sat, dva zaista vratiti na to što smo zaboravili, ali evo, rekoste sami.  

Može, ali nažalost, toliko živimo brzo i toliko nam je kapitalizam za vratom i mislim da smo toliko pokvareni ovim modernim životom, i ja isto, da to neće trajati duže od nedelju dana. 

BUKA: U jednom intervjuu ste rekli – film me vratio tišini. Šta je za Vas tišina? Ko je Andrija u tišini? 

Joj, zajebana stvar. Zajebana stvar! Mislim da ta tišina koja nastupi, danas je to retka stvar, ne postoji maltene.

Kada si sam u tišini zapravo se tada upoznaješ sa sobom i zapravo u tim trenucima, kad bi čovek mogao da zapiše o čemu sve razmišlja i šta sve misli u tom trenutku, mislim da bi dosta stvari sutra uradio bolje. 

Ta tišina mi je došla sada kada sam slušao ljude kad su gledali film i baš su ga slušali, gledali su ga i bili su u filmu i to mi je jako značilo. Krenuo sam u tom trenutku da plačem, i bilo mi je jako teško, na konferenciji nisam mogao da dišem. Mi ovo radimo već četiri, pet godina, snimili smo ga i imali finalni proizvod pre dve godine, ali smo

zbog svega i zbog situacije kod nas u zemlji, u regionu čekali pravi trenutak. 

Da se vratim tišini. Kako je krenula špica, svi su ostali u nekoj tišini i to me je razvalilo, to me je ubilo zato što je to ta zapitna-upitna tišina, posle koje dođe opet neka druga tišina, posle koje ti dođe opet ili smeh ili plač. Meni je danas došao plač.

Zaboravljamo na neke divne vrednosti. To je ta tišina, kad nekom kažeš nešto i nastupi tišina. Kada nam je preminuo zajednički kolega jedan drugi kolega je rekao: “Ja sam ga voleo”, a ja sam odgovorio: “Voleo si ga, ali niste ga toliko poštovali i cenili kao kolegu, i on je to osećao.”

A bio je dobar, vrhunski je bio. 

On je zaćutao i nastupila ta tišina o kojoj sam ti govorio. Rekao mi je da sam upravu i tokom te tišine on se postideo što je jako bitno. 

BUKA: Vi igrate različite likove, i u komediji, i u drami. Pa me zanima je li veći izazov nasmijati ili rasplakati publiku?

Izazovnije mi je da ih rasplačem, zato što smeh jeste lek. Volim da se smejem, ali mislim da ću puno više da naučim iz plača nego iz smeha. 

Kasnije nek se zaleče smehom, ali meni je uvek draže da ih rasplačem, jer mislim da se oni rasplaču zato što su se zapitali. Ne rasplaču se oni što su videli da je nešto tužno, nego se poistovete, zapitaju, znaju da su pogrešili i plaču. 

E, taj moment, to je samospoznaja: koliko god imao godina, koliko god bio obrazovan, odakle god bio, koje god bio vere, ti moraš da doživiš taj momenat i spoznaš da si pogrešio. 

E, tad dobiješ šansu za novi smeh. 

BUKA: Premijera filma je bila na Sarajevo Film Festivalu i zanima me kako Vi gledate na ulogu SFF-a u regionalnoj filmskoj industriji. Koliko je za film bitan SFF, za glumce, za koprodukcije?

Mislim da je Sarajevo Film Festival najbitniji festival u regionu. Sam je to dokazao već sa ljudima koji dolaze, koji posećuju festival, sa programom, sa životom u gradu koji promeni ceo miris tokom festivala. Ti si odavde znaš bolje, ali bio sam ovde nekoliko puta igrajući predstavu, i vidim, osetim da Sarajevo nije isti grad kad je festival i kada nije. 

To je logično, svi gradovi to imaju, ali sam je sebe locirao na mapu ozbiljnih festivala. 

Ja obožavam Niški festival najviše na svetu, tamo sam se prvi put poklonio, ali SFF je daleko najozbiljniji festival na Balkanu i u ovom delu Evrope.