Evropljani iz 27 zemalja glasaju u junu na izborima koji će imati veliki uticaj na čitavu Evropsku uniju i šire, prenosi BBC na srpskom.
Oko 400 miliona glasača ima pravo da izađe na izbore, od Finske na severu do Kipra na jugu, od Irske na zapadu do Bugarske na istoku.
Ulozi su sastav sledećeg Evropskog parlamenta, direktna veza između Evropljana i institucija EU.
Zašto su ovi izbori važni?
Kako Evropljani glasaju oblikovaće pravac u kom će se EU kretati narednih pet godina, po pitanju klimatskih promena i migracije, većih integracija ili pojačanog nacionalizma.
Kosovo sve bliže prijemu u Savet Evrope
Šta je Plan rasta Evropske unije za Zapadni Balkan
Umro Žak Delor, tvorac moderne Evropske unije
Desničarske i ultradesničarske stranke ostvarile su ogromne uspehe širom Evrope, a taj zaokret udesno najverovatnije će se odraziti i na sledeći Evropski parlament.
Parlament, sa sedištem u Briselu i Strazburu, usvaja zakone koji utiču na živote građana EU, a posao mu je da odobri godišnji budžet, koji je ove godine dostigao 189 milijardi evra.
Rezultat izbora takođe ima uticaja na to ko će biti predsednik Evropske komisije.
Kako funkcionišu izbori?
Glasanje počinje u četvrtak 6. juna u Holandiji, slede Irska i Malta narednog dana, a zatim Letonija i Slovačka u subotu.
Mnoge zemlje članice EU glasaju u nedelju 9. juna.
Većina glasanja odvija se u jednom danu, mada Česi za glasanje imaju i petak i subotu, a Italijani glasaju u subotu i nedelju.
Belgijanci u nedelju ne glasaju samo za evropske izbore, već i na nacionalnim i regionalnim izborima takođe.
U većini zemalja EU morate da imate 18 godina da biste glasali, ali ako imate 16 možete da glasate u Nemačkoj, Austriji, Belgiji i na Malti, dok je u Grčkoj minimalna starosna granica 17 godina.
U malom broju zemalja, među njima Luksemburgu i Bugarskoj, glasanje je obavezno.
Pogled na džinovske transparente koji najavljuju izbore na ulazu u zgradu EP dok odbrojavanje do parlamentarnih izbora za Evropski parlament (EP) (6-9. juna) počinje u Briselu, Belgija, 16. aprila 2024.
Rezultati se određuju proporcionalnim zastupanjem, tako da je svaki glas važan, mada neke zemlje imaju minimalni izborni prag od pet odsto.
Prosečna izlaznost 2019. godine bila je 50,7 odsto.
Do kraja 9. juna, biće jasno koje partije su osvojile 720 poslaničkih mesta u Parlamentu, 15 više nego 2019. godine.
Velika Britanija je učestvovala na poslednjim evropskim izborima pre nego što je izašla iz EU, a neka od njenih poslaničkih mesta su od tada raspodeljena ili sačuvana u rezervi ako se EU bude proširila.
Broj članova Evropskog parlamenta koje ima svaka zemlja proporcionalan je njenom broju stanovnika.
Nemačka, najmnogoljudnija zemlja EU, ima ih 96.
Malta, Luksemburg i Kipar imaju minimalni broj od po šest poslanika.
Koliko je važan Evropski parlament?
Kao jedina institucija EU koju direktno biraju glasači iz svih 27 zemalja, ona povezuje evropske građane sa druge dve velike institucije: izvršnom granom EU – Evropskom komisijom – i Savetom, sastavljenim od ministara iz vlada EU.
Evropski parlament određuje pravac zakona i politike EU izmenama i usvajanjem zakona i odlučivanjem o međunarodnim sporazumima i proširenjima.
On mora da odobri godišnji budžet EU i može da zatraži od Komisije da predlaže zakone.
Članovi parlamenta nadgledaju rad Komisije i Saveta.
Oni dele odgovornost sa Savetom za usvajanje zakona koje predlaže Komisija.
Većina poslanika sedi u političkim grupama koje po organizaciji variraju od levice do desnice, umesto prema nacionalnosti, tako da često moraju da žongliraju između vernosti partiji ili matičnoj zemlji.
Koje su glavne političke grupe?
Tradicionalno su dve najveće Evropska narodna stranka (EPP) desnog centra i Napredni savez socijalista i demokrata (SiD) levog centra, ali zato i druge grupe postaju sve značajnije.
Liberalne grupe Obnovimo Evropu i Zeleni/Evropska slobodna alijansa bile su sledeće najveće u proteklom sazivu parlamenta, ali su druge dve grupacije bacile oko na taj položaj.
To su poslanički klubovi Evropski konzervativci i reformisti (ECR) i Identitet i demokratija (ID).
Još dve manje grupe takođe igraju veliku ulogu.
Jedna je mala levičarska grupacija GUE/NGL, a druga su poslanici koji nisu pripadnici nijednog kluba – od članova mađarskog nacionalističkog Fidesa do šačice separatista iz španske Katalonije.
Na šta treba obratiti pažnju na ovim izborima?
Iako je glavna svrha junskih izbora odlučivanje o sastavu parlamenta, glasači često koriste priliku da pošalju poruku njihovim vlastitim nacionalnim vladama.
Od Italije do Francuske, od Austrije do Belgije, od Nemačke do Holandije i šire, stranke na krajnjoj desnici bacile su oko na ambiciozan ulov.
Ankete pokazuju da bi dve grupe na krajnjoj desnici, ECR i ID, mogle da preteknu levi centar i postanu druga najjača snaga u Parlamentu.
Sve do sada desni centar je obično sarađivao sa levim centrom, ali bi EPP mogao da se nađe pod pritiskom da potraži nove saveznike ako levi centar ne bude dobro prošao na izborima.
Pomeranje udesno moglo bi da ukoči planove za nove zakone o klimi i održivosti, i da utiče na socijalne i ekonomske zakone.
To bi takođe moglo da ostavi traga na snažnu podršku finansijskoj i vojnoj pomoći Ukrajini.
Biranje sledećeg šefa Komisije
Jedan od zadataka novih poslanika biće izbor predsednika Evropske komisije.
Aktuelna predsednica Ursula fon der Lajen kandidovala se za reizbor.
Dvadeset sedam šefova država ili vlada iz EU, poznati kao Evropski savet, uvažiće izborne rezultate a potom nominovati kandidata, čije će ime potom biti predstavljeno Parlamentu.
Kandidata će morati da odobri više od 50 odsto poslanika.
Političke grupacije u EU mogle bi da iskoriste sistem „vodećih kandidata“ – Spitzenkandidaten na nemačkom – kao što su to učinile 2014. godine.
Prema tom principu, svaka grupa predloži predsedničkog kandidate pre izbora i grupa sa najviše osvojenih poslaničkih mesta potom ima mandat da izabere predsednika Evropske komisije.
Ali pre pet godina, nacionalni lideri EU odlučili su se za Fon Der Lajen iako ona nije bila kandidatkinja.
A oni bi i ovaj put mogli da zaobiđu Spitzenkandidaten.