Kada je stigla vest o oslobađanju Gilada Šalita, opet nas je obuzeo severnokorejski sindrom, kao u dane socijalnog protesta ili operacije u Gazi. Razlike među medijima su se istopile u talasu samoljublja i zadovoljstva jedinstvom osnaženim kroz prezir prema Palestincima čije su ruke umrljane krvlju. Operacija u Gazi je, u odnosu na to, bila ruka puna meda i mleka pružena ka njima.
Nebrojeni izveštači su se uključivali sa ulica, iz kuće zarobljenika, iz Macpe Hila, Šalitovog rodnog mesta; suze, zagrljaji, bivši zarobljenici, aktivisti, obaveštajna služba, tuga, nada, psiholozi, predstavnici vojske koji su bili za i oni koji su bili protiv ovog dogovora, Hamasom razočarani Palestinci, statistički podaci o procentu onih koji su se ponovo vratili terorističkim operacijama, sve nas je to bombardovalo sa televizijskih ekrana.
I naravno, iznad svega, kraljica ispiranja mozga: lažna “dilema” koja stvara utisak „slobodnog dijaloga“. Njena uloga je da podari kredibilitet pitanju: da li ste za spasavanje života jednog vojnika nasuprot ugrožavanju života mnogih Izraelaca. Odgovor je jasan (da nije, ne biste ga ni postavljali). Pitanje je postavljeno u stilu rialiti programa: da ste vi Limor Livnat, da li biste glasali protiv dogovora? Ne? Dilema je rešena.
Kao i uvek, ispod ovog zgodnog klišea za ispiranje mozga zakopano je (kao mrtvo telo koje zaudara) mnogo ozbiljnije pitanje: da li da odmah posle otmice ubijemo naše zarobljene vojnike ili da ih pustimo da godinama trunu u zatvorima? Naravno da ovakvu formulaciju nećemo čuti: ona bi nas omela u ljubavi prema sebi, a kolektivna ljubav je najbolja garancija visokog rejtinga medija.
Odakle ovolika glad za banalnostima? Roni Daniel sa Drugog kanala i njemu slični ipak nisu mračni predmet želja, čak ni kod onih sa manje sofisticiranim ukusom. Međutim, komentatori i reporteri su već u našim dnevnim sobama. Orkestrirani i reciklirani diskurs je odavno postao tema privatnog razgovora, do „šaputanja na jastuku“.
Ta večna i monotona „dilema“ uspeva da marginalizuje druge istorijske događaje koji bi sada trebalo da budu u žiži interesovanja, kao što je napuštanje dvojice vojnika koji su uneli bakteriju tifusa u Gazu u maju 1948. godine i tamo bili ubijeni. Decenijama njihova tela nisu prenešena u Izrael. Ili duge godine zarobljeništva umešanih u aferu Lavon, neuspešnu sabotažu u Egiptu iz 1954. godine, dug period neoslobađanja Rona Arada, i neuspeh da se spase vojnik Nahšon Vasman 1994. godine jer nije bio dovoljno važan da opravda oslobađanje lidera Hamasa šeika Ahmeda Jasina (nasuprot Mosadovim agentima zatvorenim u Jordanu koji su bili dovoljno važni). I kako su Ehud Goldvaser i Eldad Regev ubijeni na libanskoj granici 2006. godine, da li pre ili posle otmice i ko ih je ubio?
Možda će neko napraviti film o Mirijam Grof koja je spasla sina iz sirijskog zarobljeništva? Da li je izraelska demokratija učinila svoje građane osetljivijima na vrednost sopstvenih života? Možda ih je učinila neosetljivijima za živote drugih? Da li bi otmica vojnika druske nacionalnosti izazvala takve emocije? Tišina! Mi smo usred uzbuđenja!
Ukratko, kroz ovu oluju emocija mi obnavljamo zajednicu koja je izgubila sposobnost mišljenja. Emocije koje se prenose kroz medije su surogati spontanih emocija, a našu sreću preuzimaju reklamne agencije i kreatori javnog mnjenja i emituju je 24 sata dnevno. To je kao snimljeni smeh publike u američkom sitkomu. Oni su srećni umesto nas.
Izraelci su zavisnici od istorije, ali samo pod uslovom da se ona dešava na njihovoj televiziji. Nijedan narod ne zavisi od istorije kao mi, pod uslovom da smo mi njeni junaci, a takvu herojsku biografiju omogućava samo televizija. Ova zavisnost se zadovoljava trenutno, i u stvari ukida svaki osećaj za istoriju. Drugim rečima, nema mogućnosti da se ovaj trenutak protumači kao deo istorijske priče o zalasku izraelskog militarizma, bez obzira da li će biti rata sa Iranom ili ne.
Uzbuđenje trenutka takođe uključuje mnoga podsećanja na porodicu Fogel čijih je 5 članova ubijeno u terorističkom napadu u martu. Zašto? Zato što su imena drugih ubijenih utopljena u kolektiv. To je istina o pamćenju televizije.
Na kraju stižemo i do Gilada. On će do posle ponoći pričati majci o snovima koje je sanjao u dugim zarobljeničkim noćima, a mi ćemo polako početi da razumevamo, na primer, letnju revoluciju i samrtni zagrljaj televizije koji ju je pretvorio u „istoriju“ i zbrisao sa lica zemlje. Rođen je novi diskurs, protiv tajkuna a za kotidž sir, rekli su nam, a onda je revolucija završena i došao je sledeći događaj, i to kroz iste medije. Onda je umro Stiv Džobs, tajkun igračaka srednje klase. A sada – čekamo sledeće uzbuđenje.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net