Sleteo sam u Kito, glavni grad ove slabo posećene tropske zemlje i bukvalno uleteo kao u košnicu pčela. Trenutno je na sceni jubilarni festival grada. Ljudi se vesele pevajući uz trubače i vozeći se po gradu u šaroliko okićenim i modifikovanim kamionima. Zvuk latinske muzike se čuje iz skoro svake kuće. I sam Nikola Tesla bi pozavideo na moći ekvadorske energije. Mislim u sebi, nije loša uvertira za početak moje južnoameričke avanture. Pri dolasku, u avionu sam upoznao jednog Kanađanina iz Toronta, koji je na putešestvijama po Južnoj Americi. Sprijateljili smo se i odlučili da zajedno uzmemo taksi do hotela. Smestili smo se u samom centru grada za nekih dvanaestak dolara po glavi, što je ovde pravi luksuz. Na očigled, soba nije ništa naročito, izgleda onako minimalistički. Glen je odlučio da spava u krevetu do vrata, a ja sam izabrao krevet do prozora. Na kraju, to se pokazalo kao kobna greška, jer je festivalska buka nepodnošljivo remetila moj san sve do jutarnjih sati. Ipak, nekako sam uspeo da zaspim.
Grad Kito je na velikoj nadmorskoj visini, čini mi se da je čak na većoj nadmorskoj visini od Triglava. Teško se diše, a još teže pije pivo, jer mu treba malo vremena da se slegne nakon što se otvori. Eto, nedostatak vazduha ima uticaj i na pivopije. Grad je smešten između neverovatno impresivnih planinskih 
masiva, tako da mi se učinilo da se nalazim negde na moru. Mala varka Kraljevića Marka. Kiša je padala čitav dan. Kanađanin je, čini mi se, malo prolupao. Otišao je da džogira po ulicama Kita čim je ustao. Kad se vratio, reče da su ga ljudi čudno i možda čak sa zaprepašćenjem gledali. Izgledao je bledo i iscrpljeno. Očigledno mu nije bilo jasno da ljudi ne džogiraju tako često na ovim nadmorskim visinama, barem, ako ništa, čekaju par dana da se aklimatizuju. Kakav mazgov, mislim u sebi. Mogao je glavu izgubiti u Kitu.
Tuševi u hotelu su dobri. Tople vode ima ali treba čekati nekih pet minuta da nadođe iz bojlera. Istog dana, Glen i ja smo zujali po starom gradu i slikali kulturne znamenitosti. Klopa je vrlo jeftina, raznovrsna i relativno dobrog kvaliteta, mada, ni blizu argentinske. Sutra planiram da rezervišem ekskurziju u amazonsku prašumu ili da se popnem na jedan od najvećih vulkana na Planeti. Vreme je za akciju. Jedno je sigurno – put me vodi na jug kontinenta.
Noći su strahovito hladne. Čak ni dva ćebeta mi nisu pomogla. Ustao sam spreman za pokret. Zaboravio sam da ponesem četkicu za zube pa sam se setio da koristim konac za zube dok ne nađem gde da kupim novu četkicu. Dok perem zube prstom, smejem se samom sebi. Osećam se kao davne devedeset prve godine u vozu kojim sam išao na jug Italije u grad Bari na finale Kupa šampiona u fudbalu, da gledam Crvenu zvezdu protiv Marseja. To je stvarno bio neverovatan doživljaj. Elem, danas je u Ekvadoru praznik, tako da je gotovo sve zatvoreno, uključujući i proklete turističke agencije. Znači, od Amazona ovoga puta nema ništa. Ne želim da čekam. Odlučio sam da se ne penjem na vulkan, jer ću svakako ostati nekoliko dana u La Pazu, što mi nekako zvuči zanimljivije i nalazi se na nešto ispod četiri hiljade metara nadmorske visine.
Posle doručka, Glen reče da mu je već dosadilo u Kitu i da je vreme da krenemo dalje. Ponudio mi je da krenemo zajedno. Predložio je da uhvatimo bus do Gvajakila, nekih deset sati južno. Odlučih da mu se pridružim. Krenusmo oko osam ujutru. Vozna karta košta svega deset dolara i sad smo tu negde na pola puta.
Klizimo busom preko jedva prokrčenih puteva kroz džunglu, ala Kanjon Tare. Probijamo se polako. Još par sati, pa smo tu. Pišem telefonom. GPRS u Ekvadoru šljaka k’o zmaj.
6. decembar 2006. u 15.49
Popaljene plantaže, mini kućice podignute na gredama i ulični prodavci koji pokušavaju da mi uvale domaće proizvode, uključujući čips od plantina (čips od slane banane), sveže grenadine i, što je najčudnije, žvakaće gume. To su samo sitni detalji koje upijam očima kroz prozor autobusa i proživljavam na ovom desetosatnom putu od Kita do Gvajakila. U međuvremenu smo Glen i ja upoznali par „domaćih” devojaka, koje su se ponudile da nam pomognu oko smeštaja kad stignemo u Gvajakil, najveću luku Ekvadora.
Gvajakil je poznat i po tome što Galapagos ekspedicije uglavnom kreću odavde, bilo brodom ili avionom. Malo sam se raspitao o kartama i aranžmanima za Galapagos. Sam ulaz u nacionalni park je sto dolara, let nešto ispod četiri stotine, a smeštaj i „island hopping” isto tu negde oko sto dolara na dan. Nije baš ni jeftino. Da vidim sve što me zanima na zapadnoj obali Južne Amerike trebalo bi mi sigurno dobra tri meseca. Galapagosu je ovoga puta suđeno da sačeka sledeći dolazak. Pingvini i iguane mogu sačekati.
Postaje nepodnošljivo vlažno i toplo. Osećam da se približavamo vodi. Konstantan pokrivač debele magle nas okružuje dok silazimo niz tropske planine. Podseća me na namibijsku maglu u ranim jutarnjim satima, kad zamalo glavu da izgubim žureći na avion na autoputu od Svakobmunda do Vintuka. Jedva čekam da stignemo u Gvajakil, da se istuširam i skinem blato sa sebe.
7. decembar 2006. u 00.36
Sedim sa Glenom u ribljem restoranu na glavnoj promenadi Gvajakila koja se proteže nekoliko kilometara pored obale reke. Grad je ogroman. Prema zadnjim statistikama, tu živi skoro tri miliona stanovnika. Izgleda, recimo, kao kad bi uglavio Beograd u Herceg Novi, tako nekako. Kafana me podseća na onaj Sports Cafe na glavnoj štradi u Herceg Novom. Vetrić polako pirka, pijemo bokale hladnog domaćeg Pilsnera i gledamo Šakiru na kafanskom televizoru. Sve je pod kontrolom. Restoran danas ima specijalnu ponudu, sve vrste rakova i lokalno točeno pivo u neograničenim količinama za manje od deset dolara. Problem je što ni on ni ja ne jedemo proklete rakove, pa smo ih uzeli samo radi piva; jednom rečju – kataklizma. Pre toga, kad smo stigli u grad busom, uzeli smo taksi do hotela Aleksandar u centru grada. Posle kratkog pregovaranja uzeli smo dvokrevetnu sobu u ovim malom, ali simpatičnom hotelu.
Bio sam mrtav umoran. Desetosatno putešestvije nas je toliko dotuklo da nismo imali snage da se dalje borimo. Šta da se radi? Biraj bitke da bi dobio rat. Sutra ću da sredim kartu za sledeću destinaciju. Ko zna gde ću završiti. Ekvadoru vreme ističe. Polako se spuštam prema severu Perua, pa onda Bolivija i Čile. Nadam se da ću stići do Buenos Airesa na dan pred Novu godinu, sem ako ne zaglavim na dnu najduže zemlje na planeti. Jedva čekam da se vidim sa ortacima sa Serbian Cafea. Utonuo sam u san tipkajući po telefonu.
7. decembar 2006. u 12.55
Sinoć smo onako malo pripiti prošetali po gradu. Vreme je predivno. Ulice su prepune šetača, koji bezbrižno gledaju ukusno nameštene izloge. Stvarno sam prijatno iznenađen Ekvadorom i, naravno, samim Gvajakilom. Slučajno prođosmo jednom od glavnih strada odakle se čula muzika. Uđosmo u kafe-restoran po imenu El Kolonijal. Sa leve strane do zida je dečko koji sam svira gitaru u fazonu Manu Chao ili M
ana. Hladno pivo i škampi, i već smo počeli da komentarišemo lokalnu modu i devojke. Oni koji me znaju mogu potvrditi da posle nekoliko piva preuzimam mikrofon. Tako je bilo i ovoga puta.
Spomenuo sam to konobaru koji nas je služio i on je nagovestio muzičaru da ima jedan gost koji bi nešto otpevao. Prođe nekih pola sata, ja već i zaboravio da sam tražio da sviram i pevam. Osećao sam se totalno opušteno. Odjednom, čujem kako me prozivaju. Zvali su me nekoliko puta, ali ja sam ih čuo kao kroz maglu, oprilike kao kad prozivaju imena na aerodromu. Kafana je bila puna k’o šibica. Sveće lagano tinjaju na svakom stolu. Zidovi su ofarbani u pitke pastelne boje i ukrašeni prelepim slikama i umetničkim instalacijama. Mikrofon sam odmah zalepio za usta i predstavio se publici; ko sam, šta sam i odakle sam. Zatvorio sam oči i počeo da sviram jednu od mojih akustičnih pesama. Sada više nisam bio tu. Osećao sam se kao kod kuće.
Ubrzo posle moje svirke, Glen je pokupio devojku s kojom smo doputovali iz Kita i zapalio u sobu. Napisao mi je adresu na parčetu papira i ostavio na stolu. Ja sam ostao da se zezam sa gazdama i konobarima do pet ujutru. Popili smo brdo piva, što je očigledno prouzrokovalo ovaj neverovatan mamurluk.
7. decembar 2006. u 23.33
„Sedimo na klupi, gledamo zvezde i slušamo vesti.” EKV mi se nešto mota po glavi. Platili smo sobu za još jedan dan, ručali za samo jedan dolar. Pržena piletina, pirinač, salatica od avokada i lokalna čorba. Čorba se zove Caldo de Pata. Sačinjena od svinjskog papka, gigantskog kukuruza u zrnu, i ko zna čega još. Ukusno je. Čak sam naručio i repete. Za večeru smo jeli lokalno prilagođenu kinesku hranu.
Nastaviće se…
Drugi dio putopisa možete pročitati ovdje.