Pre 50 godina, posle šestodnevne opsade banke nastao je izraz Stokholmski sindrom.
Šta je on i zašto se iznova i iznova koristi u talačkim krizama?
Većina ljudi zna za izraz Stokholmski sindrom iz brojnih slavnih slučajeva otmica i talačkih kriza u kojima obično učestvuju žene, a povodom kojih se spominje.
Ovaj pojam najviše se vezuje za Peti Herst, naslednicu kalifornijske novinskog magnata koju su 1974. godine kidnapovali revolucionarni militanti.
Ona je navodno počela da saoseća sa otmičarima i pridružila im se u pljački.
Na kraju je uhvaćena i osuđena na zatvorsku kaznu.
Ali njen advokat Bejli tvrdio je da je ovoj devetnaestogodišnjakinji bio ispran mozak i da je patila od Stokholmskog sindroma – izraza koji je relativno nedavno skovan da bi opisao naizgled iracionalna osećanja koja taoci gaje prema svojim tamničarima.
Još skorije ovaj izraz je upotrebljen u medijskim izveštajima o slučaju Nataše Kampuš.
Kampuš, koju je kao desetogodišnjakinju oteo Volfgang Priklopil i držao u podrumu osam godina, navodno je zaplakala kad je čula da je njen otmičar umro i naknadno je zapalila sveću za njega dok je ležao u mrtvačnici.
Iako se izraz naširoko koristi, incident koji je doveo do njegovog nastanka ostaje relativno nepoznat.
Van Švedske vrlo malo ljudi je čulo za imena bankarskih službenika Brigite Lunblad, Elizabet Oldgren, Kristin Enmark i Svena Safstroma.
Bio je 23. avgust 1973. godine kad je njih četvoro u Kreditbanken za taoce uzeo tridesetdvogodišnji kriminalac Jan-Erik Olson, kome se kasnije u banci pridružio bivši kolega iz zatvora.
Šest dana kasnije kad se opsada završila, postalo je očigledno da su žrtve počele da gaje neku vrstu pozitivnog odnosa prema otmičarima.
Da bi se to objasnilo, nastao je izraz Stokholmski sindrom.
Slučaj Partriše Herst
Peti Herst, tada 19-godišnju unuku medijskog magnata Vilijama Hersta, 1974. godine oteli su pripadnici malo poznate grupe Simbionijske oslobodilačke armije (SLA), koji su je držali kao taoca
Navodno su je ubedili da prihvati njihove ideje
U aprilu iste godine nadzorne kamere snimile su je kako pomaže ovoj grupi u pljački banke
Bila je u bekstvu, ali ju je kasnije pronašao i uhapsio američki Federalni istražni biro (FBI)
Osuđena je na sedam godina zatvora, ali je izašla posle odslužene tri godine
U januaru 2001. pomilovao ju je tadašnji američki predsednik Bil Klinton
Izraz je navodno skovao kriminolog i psihijatar Nils Bejerot.
Psiholog doktor Frenk Ošberg bio je zaintrigiran ovim fenomenom i sedamdesetih ga je definisao za FBI i Skotland Jard.
U ono vreme on je pomagao američkoj Nacionalnoj operativnoj grupi za terorizam i nerede kako bi lakše utvrdili strategiju u talačkim situacijama.
Njegovi kriterijumi uključivali su sledeće: „Prvo ljudi dožive nešto strašno što se desi iz vedra neba. Sigurni su da će umreti.
„Potom dožive infantilizaciju kada, poput deteta, ne mogu da jedu, govore ili idu na toalet bez tuđe dozvole.
„Mali čin dobrote, kao što je dobijanje hrane, navede ih na primitivnu zahvalnost za dar života“, objašnjava on.
„Taocima se javi snažno, primitivno pozitivno osećanje prema njihovom tamničaru. Oni žmure nad činjenicom da ih je ta osoba i dovela u tu situaciju.
„U glavi misle da je to osoba koja će im dopustiti da žive“, dodaje.
Ali on kaže da su slučajevi Stokholmskog sindroma u stvarnosti veoma retki.
Šta se, dakle, dešavalo u banci na stokholmskom trgu Normalmstorg što je dovelo do toga da se zatočenicima jave pozitivna osećanja prema njihovim tamničarima, uprkos tome što su se plašili za živote?
„To je neka vrsta konteksta koji nastane kad se sve vaše vrednosti, moral koji posedujete, na neki način promene“, objasnila je Kristin Enmark u intervjuu iz 2009. godine za Radio Švedsku.
Enmark je bila ta, prema novinskim izveštajima, koja je razvila najprisniji odnos sa Olsonom.
Kasnije je čak bilo netačnih napisa da su se njih dvoje verili.
U jednom telefonskom razgovoru iz trezora banke sa premijerom zemlje Ulofom Palmeom, Enmark je preklinjala da joj se dozvoli da napusti banku zajedno sa otmičarima.
Jedan od Olsonovih zahteva bio je automobil za bekstvo u kojem je planirao da pobegne sa taocima.
Iz vlasti su odbili da mu udovolje.
Rekavši Palmeu da je „veoma razočarana u njega“, Enmark je poručila:
„Mislim da sedite tamo i kockate se sa našim životima. Potpuno verujem Klarku i pljačkašu. Nisam očajna. Ništa nam nisu učinili. Naprotiv, bili su veoma ljubazni prema nama.
„Ali, znate, Ulofe, ono čega se najviše plašim je da će nas policija napasti i da će to dovesti do naših smrti.“
Američki novinar Danijel Leng intervjuisao je sve učesnike drame godinu dana kasnije za Njujorker.
On je najdetaljnije dočarao sliku interakcije otmičara i otetih.
Taoci su govorili o tome kako se Olson dobro odnosio prema njima i u to vreme je izgledalo kao da veruju da duguju živote dvojici kriminalaca, napisao je on.
Jednom prilikom je klaustrofobičnoj Elizabet Oldgren bilo dozvoljeno da napusti trezor koji je postao njihov zatvor, ali samo sa konopcem vezanim oko vrata.
Ona je u to vreme rekla kako misli da je bilo „veoma velikodušno“ od Olsona što joj je dopustio da se kreće po prostorijama banke.
Safstrom je ispričao da je čak osećao zahvalnost kad mu je Olson rekao da planira da puca u njega – da bi pokazao policiji da je ozbiljan u svojim namerama – ali je dodao da će voditi računa da ga ne ubije i da će mu dozvoliti da se prvo napije.
„Kad se dobro ophodio prema nama, razmišljali smo o njemu kao o nekoj vrsti boga“, dodao je on.
Stokholmski sindrom se najčešće koristi da bi se objasnila ambivalentna osećanja zatočenih, ali se menjaju čak i osećanja otmičara.
Olson je izjavio na početku opsade da je „lako“ mogao da ubije taoce, ali da se to posle promenilo.
„Otkrio sam da su psihijatri koje sam intervjuisao izostavili nešto: žrtve mogu da se identifikuju sa agresorom baš kao što su tvrdili doktori, ali stvari nisu isključivo jednosmerne“, napisao je Leng.
„Olson je bio oštar.
„’Za sve su krivi taoci’, rekao je on. ‘Radili su sve što sam im govorio. Da nisu, možda ne bih sada bio ovde. Zašto me niko od njih nije napao? Otežali su mi da ih ubijem. Naterali su nas da živimo dan za danom, kao koze, u svoj toj prljavštini. Nismo imali šta drugo da radimo nego bolje da se upoznamo.'“
Predstava da počinioci mogu da izraze pozitivna osećanja prema taocima ključni je element Stokholmskog sindroma koji se pregovarači u talačkim krizama podstiču da razvijaju, prema članku iz Biltena FBI-ja iz 2007. godine.
To može da poveća šanse za preživljavanje talaca, objašnjava se u biltenu.
Ali iako se Stokholmski sindrom odavno predaje na kursevima za policijsko pregovaranje u talačkim krizama, on se retko susreće na terenu, tvrdi Hju Mekgouen, koji je proveo 35 godina u njujorškoj policijskoj službi.
Mekgouen je bio najviši oficir i glavni pregovarač Tima za pregovaranje oko talaca, osnovanog u aprilu 1973. godine, posle velikog broja otmica iz 1972. godine – pljačke banke koja je inspirisala film Pasje popodne, pobune koja se nasilno završila u zatvoru Atika u Njujorku i masakr na Olimpijskim igrama u Minhenu.
„Teško mi je čak da priznam da on postoji“, kaže on.
„Ponekad na polju psihologije ljudi traže uzrok i posledicu tamo gde oni ne postoje.
„Stokholm je bio jedinstvena situacija. Desio se u vreme kad su počele češće da se dešavaju talačke situacije i ljudi možda nisu želeli da se nose sa nečim što bi moglo ponovo da se desi“, objašnjava.
On priznaje da je izraz stekao popularnost delom zbog ukrštanja psihološkog i policijskog polja u polje talačkih pregovora.
Ne postoje naširoko prihvaćeni dijagnostički kriterijumi za identifikovanje sindroma, koji je poznat i kao zbližavanje usled terora ili zbližavanje preko traume i ne nalazi se ni u jednom od dva glavna psihijatrijska priručnika – Dijagnostičkom i statističkom priručniku mentalnih poremećaja i Međunarodnoj statističkoj klasifikaciji bolesti i srodnih zdravstvenih problema (ICD).
Ali principi na kojima se zasniva ideja kako on funkcioniše mogu da se povežu sa raznim situacijama, tvrde neki psiholozi.
„Klasičan primer je porodično nasilje, kad neko – obično žena – ima osećaj da zavisi od partnera i onda uporno ostaje s njim“, kaže psihološkinja Dženifer Vajld, glavna klinička psihološkinja na Univerzitetu u Oksfordu.
„Ona bi mogla da oseća pre saosećanje nego bes.
„Zlostavljanje deteta je druga takva situacija – kad roditelji emocionalno ili fizički zlostavljaju decu, ali je dete zaštitnički nastrojeno prema njima i ne govori o tome ili laže o tome.“
Gotovo pedeset godina kasnije, izraz se koristi skoro svaki put kad se pronađe oteta osoba posle mnogo godina tokom kojih se nije znalo gde je.
Neki tvrde da sama njegova priroda ukazuje na kritiku upućenu na račun žrtve – možda ka njenoj slabosti.
U intervjuu iz 2010. godine za Gardijan, Kampuš je odbacila etiketu Stokholmskog sindroma, objasnivši da on ne uvažava racionalne izbore koje ljudi prave u određenim situacijama.
„Za mene je veoma prirodno prilagoditi se tako da se identifikujete sa otmičarem, naročito ako provedete mnogo vremena sa dotičnom osobom.
„Suština je u empatiji, komunikaciji.
„Potraga za normalnošću u okviru zločina nije sindrom. To je strategija preživljavanja“, rekla je ona.