“Radni dan od 14 sati, od čega je pet sati neplaćeno”, rekao je Željko
Fotograf Željko Tutnjević je Slavonac koji se nakon završene srednje škole doselio u Dubrovnik. Nije ni znao da će tamo upoznati ljubav svog života, svoju pokojnu suprugu Izumi, koja je bila rodom iz Japana, i sa kojom je zasnovao porodicu. Krajem septembra 1992. preselili su se u Japan, gdje je doživio nebrojene kulturne šokove. U Japanu mu je najviše smetao dug radni dan, poslije kojeg radnici ostaju i besplatno rade pet sati prekovremenog rada, a zasmetale su mu i niske plate. U trenutku je shvatio da tu više ne može da živi jer je po cijeli dan radio i nije uspio ništa da sačuva
Prijatna iznenađenja u prvim danima nakon preseljenja u Japan
Njegova supruga je bila rodom iz grada Kagošima na ostrvu Kjušu, koji je južni dio Japana. Tamo su se tek doselili i brzo se pročulo da su u to vrijeme izbjeglice iz ratom razorene Hrvatske. Nakon preseljenja u ovaj grad, usledilo je prijatno iznenađenje. Čovjek čiji je sin išao u razred sa Tutnjevićevim sinom pokucao im je na vrata i pitao da li im treba pomoć.
To je bila jedna od stvari koja ga je iznenadila, a nakon toga su počeli da dobijaju pomoć. Gospodin koji im je pokucao na vrata donio im je peškire, neko drugi je donio stari televizor jer nisu imali ništa. I Tutnjević je u to vrijeme tražio bilo kakav posao, a preko poznanika ga je na kraju i dobio. Postao je asistent fotografu Akiri Kavamuri, koji je imao svoj foto studio i pravio reklamne fotografije.
Prva poslovna prilika
Njegov radni dan je izgledao kao da nosi filmove koje je mjenjao u aparatu, nosio je i torbu sa fotografskom opremom i slično. Za ovaj posao je plaćen 6.000 jena (¥), odnosno u to vrijeme 60 dolara po zadatku, što je u to vrijeme bio lijep iznos. Na jednom zadatku, šef fotografa ga je odveo u medijsku kuću koja je izdavala časopis o pecanju i tamo je dobio novu poslovnu priliku.
Saznao je da traže fotografa koji bi honorarno slikao za časopis i ponudio mu je platu od 100.000 jena, odnosno u to vrijeme je bila oko 100 dolara. Urednik časopisa mu je rekao da radi više od deset godina i da do sada nikada nisu imali fotografa koji je napravio takve fotografije i ponudio mu stalni posao. To je takođe značilo da je morao da napusti stari posao, jer za njega neće imati vremena.
“Radni dan od 14 sati, od čega je pet sati slobodno”
I pored toga što je Željkov rad bio izuzetno cijenjen u Japanu, mnoge stvari mu, kako je rekao, nisu bile najjasnije. Na razgovoru za posao mu je rečeno da prvog radnog dana dođe u 9 časova. Kada je došao u redakciju, svi su već sjedili i radili. Bio je kraj radnog dana i sat je pokazivao 17.30, ali niko nije bio spreman da ide kući. Nedugo zatim shvatio je da ostaju na poslu do 22 sata.
– Takav je japanski sistem. Plaćen sam da radim od 9 do 18 časova. To je devet sati, ali jednosatna pauza za obrok nije plaćena. Taj sat za ručak vide kao slobodno vreme jer niste radili, već ste izašli da jedete. To sam kasnije saznao. Ovo se u Japanu zove ‘sabisu zangjo’. Termin potiče od reči ‘sabisu’, što se prevodi kao usluga, a ‘zangio’ znači prekovremeni rad. Kada im se radno vrijeme završavalo u 18 časova, ostali su do 22 sata. Radilo se o radnom danu od 14 sati, od čega je pet sati bilo besplatno – objasnio je Tutnjević i dodao da se radi i vikendom.
Dobio je i socijalnu pomoć, zbog čega se osramotio
Kao i svi počeci, i Željkovi počeci su bili teški, a on se posebno brinuo jer je tu živeo sa suprugom i troje djece. S obzirom na to da po dolasku kod sebe nisu imali ušteđevine i stvari, prisjetio se jedne, za njega, velike sramote.
– Kada sam sa porodicom došao u Japan, dobili smo socijalnu pomoć i to je bilo sramotno za mene. To je bio razlog zašto sam želio da što pre nađem posao. Naša pomoć je bila 240.000 JPI mjesečno, što je bilo 2.400 dolara. Za razliku od Japana, socijalna pomoć u Hrvatskoj bila je oko 300 ili 500 kuna, ako se ne varam – rekao je Željko, prenosi Mirovina.
On je dodao da sa ovim oblikom finansijske pomoći dolazi i određena kontrola. Tako su svakog mjeseca dolazili iz socijalne službe i provjeravali da li imaju auto, da li imaju više od pet dubokih i pet plitkih tanjira, kao i pet malih i pet velikih kašika. Nije trebalo biti luksuza. Međutim, objasnio nam je da nijedna njegova plata nije bila visoka kao socijalna pomoć.
“Oni grad od 750.000 stanovnika smatraju selom”
U Japanu je naišao na velike razlike u percepciji veličine gradova. Željkova pokojna supruga Izumi bila je iz Kagošime i za nju je to bilo selo jer je tu živjelo 750.000 ljudi. S druge strane, za Tutnjevića je predstavljala metropolu. Ne samo da je to bio manji grad, već je i Kagošima bila jedna od najsiromašnijih prefektura u Japanu po svim standardima.
– Nešto kao ovde, što južnije, to tužnije. Posle toga smo odlučili da odemo u velike gradove poput Tokija, Osake ili Nagoje, gdje bismo mogli da zaradimo veće plate. Moja ćerka Dora mi je rekla da je Tokio pun novca. Kada sam bio u Tokiju vidio sam nešto što nikada ranije nisam vidio – tvrdi Tutnjević.
Oko 17 časova takozvani ‘platnik’, kako su zvali ljude u košuljama i odjelima, počeo je da bježi ka metrou. Tutnjević je priznao da nije mogao da vjeruje šta je tada vidio.
– Kada sam to vidio, rekao sam: ‘Ako ostanem ovde još godinu dana, završiću u ludnici ili bolnici’. Moraš se roditi tamo da bi ti bilo normalno. Samo Tokio ima oko 20 miliona stanovnika. Ako živite u mjestu koje je udaljeno dva sata vožnje vozom, a posao završite u 22 sata, jedva stižete kući i već morate da se probudite u četiri ujutru i ponovo vozite vozom od dva sata. Zašto? Raditi po 14 sati za nekoga ko vas kao radnika nije ni briga? – smatra Željko, koji je u Zemlji izlazećeg sunca doživio brojne kulturološke šokove.
Poslednji meseci života u Japanu
Kada je Tutnjević već shvatio da mu takav način života i rada ne odgovara i razmišljao je da se vrati u rodnu zemlju, upoznao je gospođu koja je imala svoju laboratoriju za razvijanje fotografija. Ubrzo mu je otkrila da njen otac ima isti foto studio. Nakon razgovora, pozvan je u njihov dom gde je njenu majku i drugaricu učio engleski.
Na kraju su mu ponudili posao jer im je bio potreban fotograf u studiju. Željko je imao drugačiji način rada jer je bio, kako kaže, vagabund fotoreporter, dok su u tom studiju fotografi radili sa drugačijom opremom na koju je navikao. Čini se da mu to nije bio problem jer je tamo radio sedam meseci i to mu je bilo poslednjih sedam meseci u Japanu.
Na poslu je zabranjeno zevanje, ali možete da “date” vazduh pred svojim kolegama
– Kada sam radio u toj kompaniji, doživeo sam nešto neviđeno. Jednog dana sam radio od 9 do 1 sat ujutro, a sutradan smo ponovo počeli u 9 ujutro. U jednom trenutku sam u smeni zevao, zbog ćega su me tužili, jer mi je dosadno na poslu. Objasnio sam im da sam umoran, na šta su mi rekli da je to moj privatni problem. Isto tako, jednom sam se nasmejao i tvrdili su da nisam plaćen da se smejem već da radim – dodao je ovaj fotograf.
U tom trenutku je pomislio: ‘Kakav je to posao ako ne možeš malo da uživaš?’ I dok je s jedne strane bilo nezamislivo zevati ili smejati se na poslu, Željku je bilo pomalo bizarno što Japanci ručaju ili sede u kancelariji i puštaju vetar. Tamo se to smatra zdravim – objasnio je Tutnjević, jer smatraju da treba napraviti odušak. Naišao je na još jednu veoma neprijatnu situaciju.
– Bio sam u liftu u zgradi u kojoj sam radio i naišao je jedan stariji čovek u odelu. Rekao sam koničiva (pozdrav na japanskom) i pružio ruku. Uzviknuo je i odbio da ga da. Ubrzo se proneo glas i ćerka vlasnika foto studija me je pitala šta sam uradio. Bila je to velika greška, kako je rekla, jer se radilo o poslovnom partneru njenog oca. Rekao je njenom ocu za mene da sam ‘baka gaijin’ (što u prevodu znači glupi stranac). U Japanu se ne rukuje, već se klanja -, rekao je fotograf Tutnjević.
Nikada nije sasvim savladao jezik
Tutnjević smatra da nikada nije dovoljno savladao japanski jezik, iako ga razume i zna da govori. Međutim, ako se ovo uporedi sa činjenicom da male japanske devojčice i dečaci počinju da uče da pišu katakanu i hiraganu sa tri godine, jasno je zašto Željko tako gleda na svoje znanje jezika. To je pismo koje se sastoji od najmanje 10.000 znakova. Ljudi koji znaju najmanje 1.200 znakova smatraju se pismenima. Osim toga, postoje i drugi znaci, objasnio je Tutnjević. Upravo kroz takav obrazovni sistem prošla su njegova deca tokom života u Japanu.
– Moja deca podjednako dobro govore japanski i hrvatski, za razliku od mene koji se sporazumevam, ali nisam na nivou da mogu da budem kao moja deca. Dora je odmah krenula u školu kad smo mi došli, pa je malo hvatala gramatiku, a Svemir je tu od vrtića pa je odmah naučio. Dora je tamo završila školu i na japanskom i na hrvatskom jeziku. Ima tri diplome, a studije je finansirala samostalno uz pomoć raznih stipendija – ponosno je izjavio Željko za svoju ćerku.
Povratak u Hrvatsku
Priznao je da je tog dana došao kući u 21:00 i, kako je sam rekao, pukao mu je film. Njegova pokojna supruga Izumi shvatila je da nešto nije u redu, pa joj je rekao sve. Dosta mu je svega, pa i Japana i njihovog načina života, na šta mu je ona rekla da će se onda, kao porodica, vratiti u Hrvatsku.
– Nisam mogao tamo da izdržim jer ništa nisi mogao da spaseš, ponižavaju te kao životinju, šta god kažeš, zovu te ‘baka gaijin’. Da ima para da znam da mogu nešto da uštedim i imam, a nije bilo. Nisam imao ni sladoled – zaključio je dubrovački fotograf iz Našica.
Posle skoro četiri godine finansijski neizvesnog života u Japanu, Tutnjević je odlučio da se vrati u Hrvatsku. Njegova supruga Izumi ostala je u Japanu još dve godine sa najstarijim sinom, dok je Željko dve godine živeo u Hrvatskoj sa ćerkom i mlađim sinom. Nakon toga, Izumi i najstariji sin su se vratili i ponovo bili u Željkovom zagrljaju. Cela porodica je posle ovako složene životne situacije bila srećna, zadovoljna i što je najvažnije, ponovo na okupu.