Ima ih 13 glavnih i više od 100 manjih grebena i sprudova. Nalaze se tačno iznad najaktivnije vulkanske tačke na Zemlji 10 hiljada kilometara zapadno od obala Južne Amerike. Svako ostrvo ima svoju jedinstvenu narav i prirodu i svako je različite starosti. Neka su ključajući kotlov dok druga bujaju od života. Pružaju utočišta najneverovatnijim bićima, domovi su gusara i legla zmajeva. Čak i ispod površine okeana sve još ključa i menja se.
Jedine reke ovde su reke lave zagrejane na 11000°C. Najveći od svh vulkana je Sijera Negra Koja se nalazi na ostvu Isabela. Galapagoska ostrva takođe nalaze na raskršću 4 glavne okeanske struje koje krstare Pacifikom. One donose ogomne količine hrane za više od 500 vrsta riba koje plivaju ovim vodama a takođe su i glavno hranilište velikih okeanskih predatora. Sa njima dolaze posetioci sa svih strana – morski lavovi iz Kalifornije i pingvini sa Antartika. Njima uopšte ne smeta činjenica da se ova ostrva nalaze tačno na ekvatoru jer je voda hladna kao na Artaktiku…ali ne baš na svakom ostrvu.
Plavonoge blune ne mogu da ignorišu ovo obilje života u okeanu pa se skupljaju u milionskim jatima koja se onda zajedno obrušavaju pod vodu loveći ribu. U tim sunovratnim poniranjima do 10-ak metara dubine rizikuju da slome vratove ili krila o podvodne stene. Ptica sa slomljenim krilom na ovom mestu je osuđena na neumitnu i sporu smrt. Okean izbacuje njihove leševe na plaže. Ništa ovde ne ostaje neiskorišteno. Reciklaža funkcioniše savršeno. Duh krabe krstare plažama rovareći po pesku ne-bi-li našle neki zalogajčić ali će se vrlo rado poslužiti mesnatijim obrokom u vidu mrtve ptice. Ovo mesto je pogodno za morske stvorove, ali ova ostrva nisu izbor kopnemih životinja. Sve su one doplovile ovde otrgnute nekom nesrećom sa udaljenih kopnenih površina plutajući mesecima Pacifičkim beskrajem bez vode i hrane. Zarobljene na novom kopnu, naučile su vremenom kako da prežive u paklenim uslovima
Fernandimark-jones-marine-iguana-sally-lightfoot-crabs-mosquera-island-galapagos.jpgna je najmlađe i najnegostoljubivije ostrvo od svih. Nalazi se tačno iznad samog grotla pakla na krajnjem zapadu arhipelaga. Stara je tek 30 hiljada godina. To je u stvari jedan ogroman vulkan sa kalderom koja je skoro 2km duboka i 6,5 kilometara široka. U središtu se nalazi večiti oblak vulkanskih gasova. Ovo je dom zmajeva – morskih iguana. Ponekad je teško razaznati iguanu od kamena jer površina Fernandine izgleda kao koža iguana, mrko – siva, izborana, gruba i oštra. Njihovi preci su bile kopnene iguana koje su takođe doplutale ovde pre više hiljada godina i shvatile da moraju da nauče da žive od mora kako bi opstale. One izvode samoubilačke skokove u vodu u potrazi za jedinin oblikom hrane na ovom mestu – zelenim i crvenim algama. Bez problema mogu da zarone do 10-ak metara dubine i da ostanu pod vodom do 10 minuta. Nakon ovog vremena moraju da izađu na obalu jer vrlo brzo gube telesnu toplotu u hladnim vodama Fernandine. Ne zna se šta je teže – doci do vode ili izaći iz nje. Litice su konstantno zapljuskivane besnim talasima Pacifika na kojima se iguana voze i pokušavaju da nađu pravi momenat da iskoče na obalu a da ne budu olupane o istu. I kao da sva ova muka nije dovoljna, u celu ujdurmu se uključuju morski lavovi koji ih vuku za rep i ćuškaju njiškom…samo zato što im se tako može. Iguane se ne nalaze nigde na meniju morskih lavova ali im đavo ne da mira (kao i svakom sisaru) pa moraju malo da se zabavljaju na tuđi račun. I kada nesrećne iguane prežive sve te prepreke i usputna maltetiranja komšija, one se ispruže po stenama da ponovo napune baterije na toplom ekvatorskom suncu pre nego što se ponovo bace u ledenu vodu. Najbolji prijatelji su im Sali krabe – čistači koji ih timare i čiste dok su iguane u “pit stopu”. Svako ovde živi u simbiozi sa nekom drugom vstom koja je specijalizovana baš za one usluge koje su im potrebne. Bahate komšije iguana, morski lavovi imaju takođe svoje pomoćnike – lava guštere, manje kopnene rođake iguana koji love muve koje se skupljaju oko njih dok se ovi izležavaju na plažama. Energija je takođe dragocena roba koju ne treba trošiti na teranje muva.
Sistem ovde radi na sledeći način: grotlo pakla proizvede ostrvo pa ga onda pošalje jugoistočno, tako da sto se dalje ide u tom pravcu to su ostrva pitomija i starija. Udaljavaju se po 2,5 – 5 cm godišnje.
Najveće je Izabela. Podseća na morskog konjica čija je kičma satkana od vulkana. Ona je million godina star tinejdžer. Udaljila se od grotla dovoljno daleko da bi se razvila vegetacija ali ne dovoljno da bi se vulkani ugasili. Površina joj je izbrazdana dubokim utabanim putevima koje je napravio njen najpopularniji stanovnik – gigantska kornjača. Može živeti i do 150 godina i težiti do 250kg. Tokom životnog veka jedne od ovih kornjača njihov dom će odploviti oko 7,5 metara jugoistočno. Ovde je slatka voda prava retkost tako da ova bića mogu da izdrže i po nekoliko meseci bez vode. Njihovi mali pomagači su zebe koje ih vredno čiste od parazita i mrtve kože. Čarls Darvin je upravo na osnovu proučavanja oblika kljuna zeba sa svakog ostrva u arhipelagu došao do ideje o evoluciji. Na svakom ostrvu zebe imaju različite oblike kljunova koji su se razvili u zavisnosti od načina na koji se hrane što je dokaz evolutivnog prilagođavanja različitim uslovima života.
Nešto jugoistočnije se nalazi ostrvo Santa Kruz koje je već na bezbednoj udaljenosti od grotla i od vulkana su ostale samo ruševine koje je progutala prašuma. Ovde žive morski gusari – prelepe fregata ptice. Besprekorni i nemilostrdni lovci. Ovde one uživaju u rajskom miru zajedno sa flamingosima – slučajnim imigrantima sa Kariba koje je takođe neka nesreća donela ovde. Ima ih oko 500 komada. Deo dekora su i džinovski kaktusi koji pružaju utočište galapagoskim sokolovima kojim je glavna hrana morska iguana kojoj je ovo ostrvo koriste za polaganje jaja.
Najstarije ostrvo je Espanjola koja je udaljena 160km od grotla i stara 3,5 miliona godina. Nekada je to bio ponosni vulkan koji je žario i palio po Pacifiku ali sada je sve svedeno na bledu krpu zemlje u bespuću. Poslednje dahove života joj daje Humboltova struja koja još uvek donosi pregršt hrane za galapagoske morske lavove. Severne, pitomije plaže su preplavljene ovim grdosijama i vazduhom odjekuju dovikivanja majki i njihovih mladunaca, dok se mužjaci neprestano bore i kolju međusobno za svoj deo plaže uz koji dolazi i određeni broj ženki. U časovima opuštanja surfuju po talasima…samo zato jer im se može i nemaju ništa pametnije da rade a nema ni iguana koje mogu da cimaju za rep.
Na južnoj strani je jedino gnezdilište albatrosa na zemlji. Bukvalno celokupna populacija albatrosa dolazi ovde da bi se gnezdila i podizala svoje mlade. Ove ogromne ptice sa rasponom krila od po 2 metra provede besprekidno u vazduhu i po 6 meseci kako bi doše ovde. Ako imaju sreće živeće 50-ak godina a par ostaje zajedno ceo život. Viđaju se jedanput godišnje na ovome mestu gde sve ječi od klepetanja kljunova u igri “ljubakanja” i udvaranja. Proizvod ove ljubavi je jedno jedino dragoceno jaje koje roditelji ljubomorno čuvaju 2 meseca smenjujući se na gnezdu svake 2 nedelje. Nakon 6 meseci potomak je sposoban da leti i tada će svi zajedno krenuti nazad na kopno a prinova će se nakom 5-6 godina vratiti na ovo mesto da bi proizveo svoje potomstvo.
I ovo ostrvo će jednoga dana nestati ispod morskih talasa kao mnoga pre a grotlo će prozvesti još mnogo drugih kao što ih i do sada stvaralo ljubomorno čuvajući mnoge tajne kao što je bila ona o evoluciji.
I tako se priča o postanku i nestanku nastavlja u beskraj.
B92