Iako
se na Balkanu, školsko zvono, oglašava 1. septembra, u Finskoj je školska godina već uveliko počela.
Osnovne
škole u Finskoj počinju u periodu od 10. do 18. avgusta, u zavisnosti od
regiona, ali u najvećem broju finskih osnovnih škola, prvi školski dan je ove
godine bio u ponedeljak, 11. avgusta. Prvi školski radni dan je uvek oko
sredine avgusta meseca, u zavisnosti kada “pada” ponedeljak. Finska nije jedina
evropska zemlja u kojoj đaci polaze u avgustu u školu, iako u većini zemalja
polaze prvog ponedeljka u septembru. U nekim evropskim zemljama škola počinje
tek sredinom septembra (Bugarska, Grčka, Luksemburg, Italija, Rumunija, Malta…)
Orijentaciono,
raspust u evropskim osnovnim školama traje prosečno oko 2,5 meseca, negde i 2
meseca (Danska, Češka, Belgija, Norveška, Slovačka, Francuska). U Bugarskoj,
Moldaviji, Turskoj, Rumuniji i Estoniji traje 3 meseca… u Holandiji,
Švajcarskoj, Engleskoj i Nemačkoj najkraće… tek 1,5 mesec.
Inače,
ako ove statistike ostavimo po strani i pozabavimo se samo utiskom koji ovaj
prvi školski dan ostavlja na đake prvake i roditelje…videćemo da svako ima svoj
doživljaj ovog famoznog dana, na svoj način.
Generalno,
za prvake, njihove roditelje, bake i deke, ovaj dan je veoma bitan, i na njega
se gleda kao na svojevrsni praznik. Deca kao deca, uvek mu se raduju jer jedva
čekaju da upoznaju učiteljicu, nove drugare sa kojima će deliti radosti i brige
školskih dana, tu je i radost i onaj osećaj kada se sami sebi čine bitnum i
odraslim, zbog novih obaveza, jer kao što mame i tate imaju obavezu da idu na
posao, tako, sada i oni imaju obaveze, na koje će biti ponosni, naravno, ako se
roditelji i učitelji potrude da deca na obaveze ne počnu da gledaju sa mukom i
gnušanjem, već onako, da se osećaju bitno i od koristi. Zato bi valjalo da deca
od početka učestvuju u kreiranju svog radnog dana, gde će sama, uz malu
roditeljsku pomoć, kao pravi, mali veliki ljudi organizovati svoj radni dan,
ostaviti vreme za igru, za učenje i ostale aktivnost…ali, onaj skup priprema za
početak nove školske godine, mi je fenomen sam po sebi, možda i veći od samog
polaska deteta u školu, koji je prirodan sled stvari u odrastanju deteta, da
jednostavno moram da iznesem svoje mišljenje o tome.
Iako
shvatam da roditelji u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za
“besplatno obrazovanje”, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući,
brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima. Kupovina skupih stvari,
markiranih patika, najlepših italijanskih svezaka koje koštaju 5 puta skuplje
od onih koje se kupuju u supermarketioma, torbi koji svetle, a koji koštaju kao
da su torbe koji govore…nove markirane garderobe…a sve da im deca ne budu gore
obučena od druge dece, zaista je trka osuđena na propast i sa lošom porukom.
Deca u toj konfuznoj situaciji, umesto da shvate da polaze u školu kako bi
naučila mnoge lepe i korisne stvari, pogrešno shvataju da u školi moraju biti
moderni i sa boljom opremom od onog drugog, da bi bili bitni, primećeni i
prihvaćeni. Roditelji tako sami sebi skaču u stomak…neki iz pukog pomodarstva,
a oni drugi, jer im je žao da njihova deca budu skromno obučena i sa skromnijim
priborom, pa da čežnjivo gledaju u opremu drugara pomodnijih roditelja..i tako,
igri nema kraja. Vaspitajte dete u duhu nematerijalnih vrednosti od malih nogu,
sa mnogo ljubavi, naučite ga da se raduje malim stvarima, a takvi budite i
sami, pa nećete pasti pod uticaj globalnog pomodnog ludila…
Usklađivanje
porodične dinamike je takođe jedan od činilaca koji doprinosi stresu kod
roditelja, zbog novonastale situacije, polaska deteta u školu. Kako će zaboga
dete samo da ustane, da pojede sendvič i ode u školu? Roditelji se tada zabrinu
jer im radno vreme nije usklađeno sa detetovim, pa ne mogu da odvezu dete u
školu, pa će jadno morati peške. Dragi roditelji, ako su deca spremna za
polazak u školu, spremna su i za nove obaveze i odgovornosti, pa se tako i
ponašajte. Godinu dve dana pre polaska u školu, decu bi valjalo upoznati sa
pravilima u saobraćaju, upoznati sa maršutom kako doći do buduće škole, ali
kroz više različitih putanja, kako bi stekli prostornu orijentaciju, ostavljati
ih same kod kuće, malo po malo, naučiti ih da sami naprave sebi sendvič…i sve
te ostale elementarne radnje, koje roditelji radije vole da obavljaju umesto
njih, praveći decu nesposobnim bićima. Period, dok dete ide u vrtić, dobro je
iskoristiti za uvežbavanje samostalnog snalaženja. Pustite ih da vas oni vode
do vrtića, do pijace, do bake i deke, i svuda gde idete sa njima, igrajte se
usput tako da zapamte nazive ulica, pustite ih da sami reaguju u saobraćaju, a
vi im posle toga, ukažite na greške, ukoliko ih je bilo. To je možda teži način
nego odvesti dete kolima u školu, ali, ovo je mnogo bolje za dete, a i za vas.
Finci puštaju decu samu i po mnogo surovijoj klimi, ali deca se naviknu,
očeliče i ne razboljevaju se tako često kao neka druga, prezaštićena „ušuškana
deca“.
Za
svaki slučaj, bitno je da dete ima vaš broj telefona na koji vas može dobiti
ukoliko mu zatrebate. Svakako, da ova novonastala situacija čini roditelje
nespokojnijim, ali svrha roditeljstva i jeste pripremiti svoje „ptiće“ na
odgovornost i kasnije osamostaljenje.
Iako
su roditelji roditelji, koji uvek žele najbolje za svoju decu, moram da uočim
velike razlike između finskih i roditelja sa prostora Balkana. I jedni i drugi
rade ono što misle da je ispravno, ali moram da priznam da mi se finski način
više dopada. Evo i zašto…
“Finski
roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne
pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe.”
Finski
roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne
pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe. Iako su
Finci mnogo bogatija nacija od svih
nacija na Balkanu, decu u školu ne šalju
u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati
ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi…već je
odeća komotna, skromna i prilagođena deci. Finci ne vole da se razbacuju. pa
deca u tom periodu često dobijaju polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato
jer se deca tada mnogo igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća
takva da ih ne sputava. Second hand
prodavnice se pravi izbor, i tu se kupuje dosta toga, naravno ne i
obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju, ili bar veoma retko, nove i skupe stvari, i niko
zbog toga ne pravi pitanje. To je tako normalno. Danas je izgleda postalo
pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će kupiti skuplju odeću, dok su Finci
naprosto operisani od toga, bar ne u periodu kada to nema smisla. Iako u
Finskoj roditelji nemaju nikakve izdatke oko školovanja dece, ekskurzija,
užine, jer sve to plaća država, oni se ne rasipaju novcem i veoma su
racionalni. Deca i u najmlađem školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama,
ili sa drugarima u školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji. Ali tu nisu srpska deca učinila to
stanje takvim, već roditelji, i ne iz zle namere, ali definitivno čineći
medveđu uslugu deci. Zato je neophodno, zarad obostranog dobra, da
roditelji svoju decu, još od najranijih
godina, uče svemu onome što će im pomoć da postanu odgovorni i samostalni.
Finci od malena uče decu da obavljaju razne poslove u kući, u skladu sa
njihovim psihofizičkim mogućnostima, i
tu nema kompromisa. Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju kao
neki teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i podrazumevano.
Uopšte, kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije uskraćeno, tako
se i primerene radne obaveze podrazumevaju. Finska je država kojoj su znanje i
rad veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama Käsityö (Zanati / rukotvorine)
obavezan predmet od prvog razreda, a od 7 – 9 razreda i predmet Kotitalous
(Domaćinstvo), gde uče kuvanje, serviranje, finansije u domaćinstvu, zdravlje u
ishrani.. Iz predmeta Käsityö deca uče tokom školovanja da pletu, kroje, šiju
da rade sa drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući, peglaju…
U
Finskoj deca nemaju domaće zadatke, jer se smatra da je izuzetno bitno da deci
ostane vreme za igru i slobodne aktivnosti. Finci shvataju da deca polaskom u
školu ne postaju odrasli, već su i dalje samo deca ali i školarci. Upravo zato
me nekada čudi, zašto u Srbiji i danas postoje domaći zadaci, koji dodatno
oduzimaju deci vreme za tako preko potrebnu igru, a ako uzmemo u obzir da se
mnoga deca, polaskom u školu upisuju na balet, na klavir, kurseve jezika,
često, ne svojom voljom, dok sve to postignu u toku dana, njima je, na žalost,
pravo na igru onemogućeno. To svakako nije dobro. Kada bi škole ukinule domaće zadatke, bar do
petog razreda, kada bi roditelji deci uveli neke umerene vannastavne
aktivnosti, a ostalo ostavili deci samo za igru, deca bi bila srećnija, ali
nikako manje uspešna, naprotiv. U Finskoj se i nastavni sadržaji u ovom
uzrastu, odvijaju kroz igru, a često se nastava održava i u prirodi, na
vazduhu. Opuštena atmosfera, učenje kroz igru i čest boravak na svežem vazduhu,
doprinosi uspehu dece. Finska je tu pravi primer.
Ono
što je takođe, po mom mišljenju, bolje u Finskoj je i to, da deca, dolaskom u
prvi razred, nikako nisu primorana da sede mirno u klupama, jer je to za njihov
uzrast, i neprirodno i mučno. U Finskoj deca mogu da dođu do table, do druga,
da sede na klupama…jer je poenta da svi pričaju i diskutuju o lekciji, a ne da
sede mirno. Sedenje mirno i maksimalna koncentracija se razvijaju postepeno, i
kada malo odrastu, deca već i sama sede u klupama, bez primoravanja. Bitno je
da se prati priroda deteta…a u prirodi deteta tog uzrasta, nije sigurno da sedi
mirno, bar ne prve godine polaska u školu. Sticanje discipline, radnih navika,
odgovornosti, usvajanje novih pravila….ne ide ni preko noći, niti treniranjem
strogoće.
Zato,
dragi roditelji, znam da volite i brinete za svoju decu, znam da ih, po prirodi
stvari štitite, ali ih nekada pustite da stvari iskuse kroz iskustvo, njihovo,
ne vaše. Nažalost, mnogi roditelji, imaju krivu predstavu da će biti manje
dobri roditelji ukoliko detetu sve ne ponude na tacni, ali, verujte mi,
prelomite to u sebi, budite jaki i nemojte se osećati loše, ukoliko ne radite
stvari umesto njih, Biće vam kasnije teže da gledate dete koje je nesamostalno,
nesposobno, razmaženo, gotovan… Zato, kada vaše mezimče krene u prvi razred,
nemojte mu ljubav pokazivati tako što ćete mu pakovati knjige, raditi domaći,
voziti ga u školu, pred njim prekoravati učitelja i na taj način stalno braniti
dete, jer će dete na taj način učitelja doživeti kao neprijatelja, a odlazak u
školu kao kaznu. Ljubav mu pokažite tako što ćete se interesovati, pitati dete
kako mu je prošao dan u školi, šta je novo naučilo, pokazati mu da ste ponosni
na njega, U tom smislu, dopada mi se onaj običaj u Finskoj, gde postoji ritual
porodičnog okupljanja za večerom. Tada oni pričaju kako im je prošao dan,
razgovaraju, dogovaraju se…a onda se setim da u Srbiji toga nema, bar ne kod
mnogih porodica, a i kada se okupe, onda i ne razgovaraju, jer je kao nekakav
jeres razgovarati u toku jela…
Svoj
dečici želim radostan polazak u školu, a njihovim ponosnim roditeljima samo
želim da poručim da budu i dalje tako brižni i divni, i da uvek, kao i do sada,
rade najbolje za svoju decu, ali da uvek razmisle prvo šta je na dugoročnom
planu, najbolje za njihovo dete.
Ovde
je, kao i u mnogim situacijama, prisutno ono pravilo “Manje je više”…manje
radite umesto deteta i time ćete mu više činiti.
Izvor: Moja Finska, autor Tarja
Mitrovic prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska