Putnički avion Embraer legasi 600 (Embraer Legacy) nestao je s radarskih ekrana u sredu, 23. avgusta oko 18.11 po moskovskom vremenu, nedugo pošto je poleteo s moskovskog aerodroma Šeremetjevo ka Sankt Peterburgu. Spasioci su nekoliko sati kasnije pronašli olupinu aviona blizu grada Tvera, severno od Moskve.
U padu je poginulo svih deset ljudi koji su bili u avionu, rekli su ruski zvaničnici. Među mrtvima je navodno i čovek koji je predstavljao najveći izazov Vladimiru Putinu za 23 godine koliko dominira ruskom politikom – Jevgenij Prigožin.
Pretpostavlja se da je Prigožin – ranije poznat kao „Putinov kuvar“ a sada još poznatiji po svojoj nemilosrdnoj plaćeničkoj kompaniji Vagner grupa – poginuo u nesreći.
Ruske vlasti još nisu zvanično potvrdile izveštaje njegovih saradnika, pristalica i nekih ruskih medija da je poginuo, mada je Putin izjavio saučešče porodici šefa Vagnera, prenosi Radio Slobodna Evropa.
Ovo nije prvi put u istoriji moderne Rusije da pad aviona sa značajnim političkim implikacijama za Rusiju bude obavijen sumnjom.
Redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku daje pregled onoga šta se zna o padu Prigožinovog aviona, kao i drugih nedavnih avionskih katastrofa u Rusiji koje su izazvale podozrenje.
Mnoštvo razloga
Mlaznjak Embraer, s identifikacionim brojem RA-02795, bio je jedan od nekolicine za koje se, prema evidenciji o registraciji aviona, znalo da pripadaju Prigožinu. Ruske vazduhoplovne vlasti objavile su putnički list koji pokazuje da je u avionu bilo sedam putnika plus tri člana posade.
Na listi je ime Prigožina, kao i jednog od najviših komandanata Vagnera, bivšeg ruskog obaveštajca Dmitrija Utkina, po čijem je ratnom imenu Vagner kasnije nazvana plaćenička kompanija. Do 24. avgusta, ni njegova smrt nije bila definitivno potvrđena.
Prvi izveštaji sugerisali su da je avion možda oborila ruska protivvazdušna odbrana. U međuvremenu je na društvenim mrežama objavljen video snimak na kojem se vidi kako pada avion, ostavljajući za sobom dim.
Na Telegram kanalu povezanom s ruskim bezbednosnim agencijama 24. avgusta je navedeno da istražitelji ispituju da li je eksplozivna naprava postavljena u stajni trap aviona.
Postoji mnoštvo razloga zašto bi Kremlj ili neko u Ministarstvu odbrane ili ruskoj obaveštajnoj zajednici poželeo Prigožinovu smrt. Šef Vagnera je otvoreno, a često i vulgarno, kritikovao način na koji ruski komandanti vode rat protiv Ukrajine, često poimence vređajući ministra odbrane Sergeja Šojgua i načelnika Generalštaba generala Valerija Gerasimova.
Pobuna koju je Prigožina pokrenuo tačno dva meseca pre pada aviona, 23. juna, bila je tektonski politički događaj u Rusiji, koji je direktor američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) opisao kao „najdirektniji napad na rusku državu za 23 godine vlasti Vladimira Putina“.
Ipak, nakon što je pobunjenike označio kao izdajnike, Putin praktični ništa nije učinio da krivično goni ili kazni bilo koga od njih, uključujući Prigožina.
Čini se da je do pada aviona general Sergej Surovikin bila jedina istaknuta ličnost koja je kažnjena. Surovikin, koji je nakratko komandovao invazijom na Ukrajinu, smatran je Prigožinovim saveznikom i možda je unapred bio obavešten o pobuni. Surovikin je, prema izveštajima, ove nedelje smenjen s pozicije komandanta ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga.
Potencijalni Putinov izazivač
Četvrtaste vilice, promuklog glasa i poznat po šaljivim doskočicama, Aleksandar Lebed je prvi put privukao pažnju kao general vazdušno-desantnih snaga tokom pokušaja državnog udara 1991. godine, kada je odbio da naredi svojim snagama da uguše otpor koji je predvodio Boris Jeljcin. Dalju slavu stekao je kada je, kao komandant ruske 14. armije, sprečio građanski rat 1992. u Moldaviji, gde su rivalske frakcije bile spremne za otvoreni sukob.
Lebed se kandidovao na kontroverznim predsedničkim izborima 1996. godine, zauzevši treće mesto iza Jeljcina i lidera Komunističke partije Genadija Zjuganova. Zatim je pružio podršku Jeljcinu, koji mu je uzvratio imenovanjem na funkciju sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost.
Lebed je potom vodio pregovore sa samoproglašenim predsednikom Čečenije, Aslanom Mašadovim, o okončanju Prvog čečenskog rata u avgustu 1996. Međutim, dogovor su neki s tvrde linije u Rusiji smatrali ponižavajućom kapitulacijom i zbog sukoba s Jeljcinovim savetnicima otpuštane je u oktobru.
Dve godine kasnije, pobedio je na izborima za guvernera prostranog, resursima bogatog sibirskog regiona Krasnojarsk, a spekulisalo se da bi mogao da se kandiduje za predsednika 2000. Međutim, na kraju nije učestvovao na izborima na kojima je pobedio Putin.
Lebed je poginuo u aprilu 2002. posle pada helikopter Mi-8 kojim je išao da otvori novo skijalište u planinama na jugu Krasnojarska. Od 16 putnika i članova posade, pognulo je njih osam. Lebed je preminuo na putu do bolnice. Vlasti su saopštile da je letelica pala pošto je udarila u dalekovod u maglovitim uslovima. Za nesreću je okrivljena posada.
Lebedovi saradnici i makar jedan poslanik ruskog parlamenta tvrde da je u pitanju bila sabotaža. Po jednoj teoriji, koja nikad nije potvrđena, eksploziv je postavljen na elise helikoptera.
Smrt Lebeda iznenadila je njegove pristalice, kao i ljude iz vojske i obaveštajnih službi koji su ga podržavali. Pošto je Putin već krenuo da konsoliduje svoju vlast, neki novinari i politički saveznici Lebeda spekulisali su da bi on bio značajan izazov za Putina.
Takođe je stekao neprijatelje među poslovnim ljudima i kompanijama koje su želele kontrolu nad unosnom industrijom aluminijuma i nikla u Krasnojarsku.
Katinjski duhovi
Masakr hiljada poljskih vojnih oficira i pripadnika elite 1940. godine u Katinjskoj šumi blizu Smolenska godinama je bio rak rana u odnosima Varšave i Moskve.
Tokom 1980-ih i 90-ih, podaci koje su otkrili sovjetski i ruski istoričari da je sovjetska tajna policija, a ne nacisti, počinila ubistva, pomogli su u ublažavanju tenzija. Avion poljske vojske s 96 članova poljske vlade i njihovim rođacima 10. aprila 2010. poleteo je iz Varšave za Smolensk na obeležavanje 70. godišnjice ubistava, što je trebalo da bude značajan događaj u odnosima dve zemlje.
Avion Tupoljev se, međutim, srušio u maglovitim uslovima na prilazu Smolenskom aerodromu. Svih 96 ljudi u avionu je poginulo, uključujući poljskog predsednika Leha Kačinskog, načelnika poljskog Generalštaba, desetine vojnih zvaničnika, poslanika, sveštenika i drugih.
Taj događaj je bio nova trauma za Poljsku, s odjekom pokolja poljske elite 1940. godine.
Ni poljski ni ruski istražitelji nisu pronašli tehničke probleme aviona. Krivica je u velikoj meri pala na pilote, a verovatno i na vojne zvaničnike u avionu, za koje se tvrdilo da su se protivili preusmeravanju aviona na drugi aerodrom. Poljske vlasti su kasnije ustanovili grešku u poljskoj vojnoj jedinici odgovornoj za letove zvaničnika.
Vremenom su, međutim, ruski i poljski nalazi počeli da se razliku. Neki u Poljskoj su tvrdili da je nesreća bila namerno izazvana i krive ruske kontrolore vazdušnog saobraćaja uz spekulacije o prisustvu tragova eksploziva.
Rusija je, s druge strane, odbila da preda crnu kutiju aviona. Neki zvaničnici u vladajućoj poljskoj stranci Pravo i pravda zastupaju teoriju da je nesreća bila atentat, pa su čak optužili rivalskog poljskog političara Donalda Tuska da je organizovao zataškavanje.
Preživeli brat blizanac Leha Kačinjskog, Jaroslav – koji je postao jedan od najmoćnijih poljskih političara – sugerisao je u aprilu 2023. da je Rusija umešana u pad aviona, nazvavši to atentatom.
Savršeno poverljivo
Krajem 1980-ih, u vreme programa glasnost (otvorenost) sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova, nezavisni novinari počeli su da stvaraju nišu za sebe kao istražitelji koji se bave otkrivanjem prljavštine. Artjom Borovik je bio pionir u tome, s ekskluzivnim izveštavanjem iz Avganistana tokom sovjetske invazije.
Posle raspada Sovjetskog Saveza, od istraživačkih novina Sovršeno sekretno napravio je popularno multimedijalno carstvo, istražujući korupciju među ruskom elitom.
Borovik je takođe bio kritičan prema Prvom čečenskom ratu i bio je veoma skeptičan u pogledu bombaških napada na stanove u Rusiji 1999. koji su pomogli da se otvori put za Drugi čečenski rat. Zvaničnici su okrivili čečenske teroriste za eksplozije, u kojima su poginule desetine ljudi.
Mala uporna grupa novinara i nezavisnih istražitelja ukazala je na naznake da su ruske bezbednosne službe možda stajale iza eksplozija, u okviru plana da se opravda nova invaziju na Čečeniju, ali i da se Putin dovede na mesto predsednika.
Borovik je 2000. godine istraživao glasine da Putina nije rodila Ruskinja iz Sankt Peterburga posle Drugog svetskog rata, već zapravo žena koja je živela u siromaštvu u jednom gruzijskom selu.
On je 9. marta s čečenskim biznismenom planirao da odleti u Kijev u okviru te istrage. Avion, Jakovljev Jak-40 s devet putnika, nekoliko sekundi posle poletanja s aerodroma Šeremetjevo srušio se s visine od samo 50 metara, izvestili su tada mediji.
Ruske vlasti su za pad navele da je rezultat greške pilota i saopštile da krila aviona nisu bila odleđena pre poletanja. Naširoko se spekulisalo da je nesreća namerno izazvana, možda s ciljem da se ubije drugi čečenski biznismen koji je bio u avionu i za koga se znalo da je finansirao čečenske separatiste.
Kolege Borovika iz Soveršeno sekreteno su, međutim, ukazivale da je više puta dobijao pretnje smrću i da je privodio kraju članak o Putinovoj navodnoj majci iz Gruzije.
Drugi novinari i istoričari kasnije je smrt Borovikova posebno povezivali s njegovim istraživanjem o Putinu i s člankom koji je planirao da objavi nekoliko dana pre predsedničkih izbora 26. marta 2000, na kojima se Putin prvi put kandidovao.
Putin je tada ubedljivo pobedio.