Stigao sam na Tajms skver oko 9:30 ujutru 11. septembra 2001. Gomila ljudi zurila je nepomično u ogromne ekrane. Na njima su se videli oblaci dima kako kuljaju iz dve kule Svetskog trgovinskog centra. Dva aviona, rekli su mi ljudi iz gomile, zabila su se u kule. Požurio sam do redakcije New York Timesa u Zapadnoj 43. Ulici, ščepao gomilu beležnica, stavio oko vrata press propusnicu Njujorške policije koja će mi obezbediti prolaz kroz policijske blokade, i krenuo niz West Side autoput ka Svetskom trgovinskom centru. Autoput je bio zatvoren za saobraćaj. Probijao sam se kroz grupe osoblja hitne pomoći, policajaca i vatrogasaca. Vozila vatrogasnih službi, policije, hitne pomoći i spasilaca mirovala su na putu.
Južna kula srušila se oko 10 sati uz strahovit tresak. Ogromni sivi oblaci otrovnog dima, prašine, benzina, betona pretvorenog u prah, gipsa i ljudskih ostataka nadvili su se nad donji Menhetn. Pomračenje sunca. Severna kula srušila se tridesetak minuta kasnije. Menhetn je bio prekriven prašinom kao zastorom.
Krenuo sam ka mestu na kom su se nekad uzdizale kule, prolazeći pored šokiranih, zanemelih, prašinom prekrivenih grupa policajaca i vatrogasaca. Izvukao bih beležnicu da ih nešto pitam a iz njihovih usta ne bi izlazio nikakav zvuk. Obeznađeno bi odmahivali glavama i blago mi rukom pokazivali da se udaljim. Kad sam stigao do mesta danas poznatog kao Ground Zero, tu je već bila pustoš; čitavi spratovi “bliznakinja” urušili su se kao harmonika. Izvukao sam komade hartije iz jednog sprata, a nekoliko stopa niže nalazili su se papiri sa 30 spratova dalje. Delovi ljudskih tela – stopalo u ženskoj cipeli, deo noge, deo torzoa – ležali su razbacani po ruševinama.
Mnogi ljudi, možda više od dve stotine njih, probili su se kroz dim i vrelinu i skočili u smrt sa slomljenih prozora. Poneko bi to učinio sam, neki u parovima. Ali izgledalo je kao da su čekali na red, jedno telo letelo je za drugim. Poslednji čin individualnosti. Padali su oko deset sekundi, mnogi od njih mlatarajući udovima ili oponašajući pokrete plivača, dostižući brzinu i do 150 milja na sat. Brzina je cepala njihovu odeću i, u nekoliko slučajeva, improvizovane padobrane načinjene od zavesa ili stolnjaka. Padali su na trotoar uz užasne, mučne zvuke. Svedoci su bili posebno potrešeni zvucima koje je stvaralo telo pri udaru.
Prizori “skakača” pokazali su se isuviše odvratnim za televizijske kuće. Čak i pre nego što su se kule srušile, slike ljudi i žena koji padaju sa zgrada bile su cenzurisane iz živog prenosa. Pojedinačne fotografije pojavile su se sledećeg dana u štampi, uključujući The New York Times, a onda su prognane. Masovno samoubistvo, jedan od suštinskih i najznačajnijih elemenata u narativu o 9/11, bilo je izbrisano. I ostaje izbrisano iz javne svesti.
“Skakači” se nisu uklopili u mit koji je nacija zahtevala. Sudbina “skakača” govorila je nešto tako duboko i tako uznemirujuće o našoj sopstvenoj sudbini, malenkosti u univerzumu i fragilnosti, da je to trebalo zabraniti. “Skakači” su ukazivali da postoji prag patnje preko kog prepuštanje smrti postaje dobrovoljno. “Skakači” su nas podsetili da svakog od nas čeka trenutak kada će, u najboljem slučaju, jedini izbor biti kako ćemo izabrati da umremo, a ne kako biramo da živimo. A možemo umreti pre nego što fizički nestanemo.
Šok zbog napada 9/11, međutim, nalagao je prizore i priče o nesalomivosti, iskupljenju, herojstvu, hrabrosti, samožrtvovanju i velikodušnosti, a ne o kolektivnom samoubistvu u susretu sa neopisivim beznađem i očajem.
U trenucima krize reporteri postaju kliničari. U najkraćem mogućem roku prikupljaju podatke, činjenice, opise, osnovne informacije, svedočenja. Uklapamo te činjenice u poznate narative. Mi ne stvaramo činjenice, već manipulišemo njima. Prikazaćemo činjenice tako da odgovaraju našem opažanju samih sebe kao Amerikanaca i ljudskih bića. Radimo unutar granica nacionalnog mita. Činimo novinarstvo i istoriju izbeglicama iz pamćenja. Pokušaj da se masovna ubistva i samoubistva transformišu u počast pobedi ljudskog duha bila je laž koju smo tog dana svi mi rekli javnosti i koju ponavljamo do danas. Mi osmišljavamo sadašnjost samo kroz optiku prošlosti, kao što je francuski filozof Moris Halbvaks ukazao, prepoznajući da su “naši koncepti prošlosti pod uticajem mentalnih slika koje koristimo da bismo rešili sadašnje probleme, pa je kolektivno pamćenje suštinski rekonstrukcija prošlosti u svetlu sadašnjosti… Pamćenju je potrebno da se neprestano hrani iz kolektivnih izvora i opstojava uz pomoć društva i morala”.
Te noći sam se vratio u redakciju iskašljavajući isparenja koja su oslobađali zapaljeni azbest, avionsko gorivo, olovo, živa, celuloza i otpaci građevinske konstrukcije. Seo sam za kompjuter, dok mi je tanka papirna maska za lice još uvek visila oko vrata, pokušavajući da pišem i da dođem do daha. Svi koji su tog dana bili na licu mesta izdvajali su se u redakciji jer su se borili za vazduh. Većinu nas potresali su šok i tuga.
Uskoro će, međutim, doći do drugačije reakcije. Mi koji smo bili blizu epicentra napada 9/11 pre svega ćemo tugovati i oplakivati. Oni koji su zadržali distancu upustiće se u sve glasniju nacionalističku kuknjavu i pozive na krv, a koji će uskoro odneti prevagu nad razumom i savešću. Nacionalizam je bila bolest koju sam, kao ratni izveštač, lično upoznao. Nacionalizam je anti-misao. Vezan je pre svega za samoegzaltaciju. Druga strana nacionalizma uvek je rasizam, dehumanizacija neprijatelja ali i svih onih koji dovode u pitanje “nacionalni interes”. Nacionalistička kuga izbila je gotovo istog trena. Moj sin, koji je tada imao 11 godina, pitao me je koja je razlika između automobila koji imaju male američke zastave i onih sa velikim zastavama.
“Ljudi sa baš velikim zastavama su baš veliki kreteni”, odgovorio sam mu.
Mrtvi iz kula “bliznakinja”, Pentagona i sa polja u Pensilvaniji korišćeni su za osveštavanje državne žeđi za ratom. Dovesti u pitanje ratnu žurbu značilo je nepoštovanje naših mučenika. Mi koji smo znali da su ti napadi bili ukorenjeni u mraku poniženja i patnje Palestinaca u Izraelu, nametanju naših vojnih baza na Bliskom istoku i u brutalnim arapskim diktaturama koje smo finansirali i podržavali – postali smo otpadnici. Postali smo branitelji neodbranjivog. Bili smo apologete, kao što mi je Kristofer Hičens dreknuo jednom na Berkliju, “bombaša samoubica”.
Photo: worldpress.org
Malo je ljudi bilo zainteresovano da preispita naše aktivnosti u muslimanskom svetu, pa su država i njeni poslušni kučići u medijima sertifikovali napade kao neshvatljive. Oni koji su izvršili napade bili su označeni kao izdanci kulture i religije koja je, u najboljem slučaju, bila primitivna i verovatno zla. Kuran, iako zabranjuje samoubistvo kao i ubijanje žena i dece – prikazan je kao priručnik za fanatizam i teror. Napadači su bili oličenje titanskog sukoba civilizacija, kosmičke bitke koja se vodi između dobra i zla, sila svetlosti i mraka. Prizori aviona koji udaraju u kule i herojskih spasilaca kako izranjaju ispod ruševina neumorno su emitovani. Bili smo preplavljeni bolnim pričama o preživelima i žrtvama. Pogibija ljudi i kule koje se ruše postali su ikonične slike. Promoteri rata i mržnje vešto su zloupotrebljavali komemorativne skupove. Pretvarali su ih u platformu za opravdanje vraćanja drugima za ono što je učinjeno nama. I kao što su nevini ubijeni ovde, uskoro su nevini počeli da umiru po muslimanskom svetu. Život za život. Ubistvo za ubistvo. Smrt za smrt. Teror za teror.
Ono što se desilo u nedeljama nakon napada bila je dobra, stara bitka između sile i ljudske imaginacije, između sirovih instrumenata nasilja i sposobnosti za empatiju i razumevanje. Ljudska imaginacija je izgubila. Hladnokrvni razlozi, koji ne govore jezikom imaginacije, odneli su pobedu. Počeli smo da govorimo i mislimo u ispraznim, bezumnim nacionalističkim klišeima o teroru koje nam je država izručila. Postali smo ono čega smo se užasavali. Ljudska smrt je korišćena da opravda preventivni rat, invaziju, Shock and Awe, dugoročnu okupaciju, ciljane atentate, torture, kaznene kolonije u inostranstvu, pucnjavu po porodicama na kontrolnim punktovima, masivna vazdušna bombardovanja, napade bespilotnim letilicama, raketiranja i ubistva na desetine i na stotine pa na hiljade a onda i na desetine hiljada i, konačno, na stotine hiljada nevinih ljudi. Proizveli smo gomile leševa u Avganistanu, Iraku i Pakistanu, i proširili opseg naše mašine za ubijanje do Jemena i Somalije. A beatifikacijom naših mrtvih, ugrađivanjem straha i imperativa stalnog rata u nacionalnu svest, i pothranjivanjem kolektivnog poniženja, država je vršila zločine, izazivala stradanja i ubistva koji su umanjili sve što je nama učinjeno 9/11. Najbolje što sila može da uradi je da nametne red. Nikad ne može dovesti do harmonije. A sila je opravdana, i još uvek se pravda, prvim ubijenim. Deset godina kasnije svi ti mrtvi progone nas kao avet iz Magbeta.
“Prva će smrt svakog zaraziti osećajem ugroženosti”, pisao je Elija Kaneti. “Nemoguće je preceniti ulogu koju prvi mrtav čovek igra u potpaljivanju rata. Vladari koji žele da povedu rat dobro znaju da moraju da obezbede ili izmisle prvu žrtvu. Ona ne mora da bude neko posebno važan, to može biti neko sasvim nepoznat. I ništa neće biti važno osim njegove smrti; a nužno je uverenje da je za tu smrt odgovoran neprijatelj. Svaki mogući uzrok njegove smrti potisnut je, sem jednog: njegovo pripadanje grupi.”
Nismo bili u stanju da prihvatimo stvarnost ovog bezimenog pokolja. Nismo bili u stanju jer je ta stvarnost otkrivala užasnu istinu o tome da živimo u moralno neutralnom univerzumu u kom svaki ljudski život, uključujući i naš sopstveni, može biti dokinut činom beslovesnog i nasumičnog nasilja. Pokazala je da nema zaklona, ni od Boga, ni od sudbine, loše sreće, znamenja – ni od države.
Još uvek nismo osvestili šta smo to postali tokom fatalne erozije domaćeg i međunarodnog prava i bezumnog traćenja života, resursa i triliona dolara da bi vodili ratove koje nikada ne možemo dobiti. Ne vidimo da su naša sopstvena lica postala iskrivljena baš kao i lica sumanutih otmičara koji su pre deset godina preuzeli kontrolu nad putničkim avionima. Ne shvatamo da je trijumfovala izopačena vizija sveta Osame bin Ladena kao sveta nasilja i terora. Napadi 9/11 su nas pretvorili u monstrume, groteskne demone, sadiste i ubice koji bacaju bombe na seosku decu i muče otete ljude koje, lišene prava, držimo zatočene bez sudskog procesa. Delali smo pre nego što smo razmislili. Ščepala nas je satanska žeđ za nasiljem.
Kao što je Vordsvort napisao:
Action is transitory – a step, a blow,
The motion of a muscle – this way or that –
’Tis done; and in the after-vacancy
We wonder at ourselves like men betrayed:
Suffering is permanent, obscure and dark,
And has the nature of infinity.
Mogli smo krenuti drugim pravcem. Mogli smo graditi na dubokom saosećaju i empatiji koje su prožele svet posle napada 9/11. Prezir prema zločinu počinjenom pre deset godina bio je gotovo univerzalan – uključujući i muslimanski svet, gde sam radio u nedeljama i mesecima nakon 9/11. Da smo ih prepustili obaveštajnim službama i diplomatama, teroristički napadi su mogli otvoriti mogućnost ne za rat i dalja ubijanja već za pomirenje i komunikaciju, ispravljanje nepravdi na Bliskom istoku koje čini Izrael uz naš blagoslov. Bio je to trenutak koji smo protraćili. Naša brutalnost i trijumfalizam, nusproizvodi nacionalizma i našeg infantilnog ponosa, oživeli su pokret džihadista. Srozali smo se na njihov varvarizam. I mi smo postali teoristi. Tužno nasleđe 9/11 je da su kreteni, na svim stranama, pobedili.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com