Narod je strasno žudeo za tim da vidi novog Putina, i – video ga je.
Posle one burne večeri, kada ju je neposredno nakon predsedničkih
izbora suza na obrazu njenog ljubimca tako duboko ganula, drugih radosti
za Rusiju praktično nije bilo. Novi Putin je sve to vreme brižljivo
izbegavao bilo kakav susret sa slučajnim auditorijumom. Ili se bojao da
mu se, kao onomad na bokserskom stadionu, ne desi da ponovo bude
izviždan, ili je štedeo svoj šarm za neke buduće nastupe. Šta god da je
bilo, ovaj izlazak premijera pred državnu Dumu bio je lakmus papir
njegove nove popularnosti.
A lakmus se ponašao veoma čudno. Bivao je čas crvenkast, čas
plavičast i što je najinteresantnije – sve u nevreme. Kao da je na sebe
preuzeo napetost koja je sve vreme suvereno vladala dvoranom.
Napetost je bila opšta. Osećala se ona u Putinovom, suviše
usplahirenom govoru punom brzalica. Osećala se ona i u nekako nezdravo
naglašenom dostojanstvu pljeska kojim su delegati Jedinstvene Rusije
pozdravljali svoga načelnika. Uzgred, samo su mu oni aplaudirali. Sve
ostale frakcije su se svojski starale da od prisutnih kamera dobro
sakriju svoje dragocene delegatske dlanove. Čak ni oči ministara, gusto
načičkanih u loži vlade, nisu sijale onim zanosom ljubavi i predanosti,
koje su u Ruskoj Federaciji poslednjih godina važile za bitne, takoreći
standardne elemente državne vlasti.
Uz opasnost da donesemo preuranjen zaključak, može se reći da je toga
dana dumska dvorana na Mahovoj odisala stanjem za koje u ruskom jeziku
ne postoji prava reč, a u nekim stranim jezicima ga nazivaju –
nelegitimnost.
Miris nelegitimnosti stizao je i od samog Putina. Onako dobroćudan i
dobronameran, bez traga agresije na koju su već svi navikli, činilo se
kao da je pred dumsku govornicu stigao u tuđim cipelama. A to je u
čitavoj sali izazvalo stanje krajnjeg opreza. Makar da je samo jednom
odvalio neku duhovitost iz svog čuvenog klozetskog repertoara, ili
recimo lako pripretio onom plemenu majmuna s Balotnog trga i prospekta
Saharova, svi bi s olakšanjem odahnuli. Tada bi se svi prisutni smirili i
orno pristupili svojim starim klimoglavim procedurama na koje su već
navikli.
Ali iz njegovog izveštaja nije iskakala nikakva tropska fauna, niti
su virili krajevi belih prezervativa kojima su se, prema njegovim ne
tako davnim primedbama, gizdavo kitili pripadnici opozicije. Njegovo
lice je odisalo ničim prikrivenom suštom tolerancijom. Prvo lice zemlje
je iskazalo punu spremnost da pristupi resetovanju svojih odnosa sa svim
slojevima društva.
Dvoranom je zamirisala maslinova grančica u ruci premijera i prisutni
delegati su ubrzo zatim shvatili da to nije materijal pogodan za metlu.
I to je takođe bilo veoma čudno i nešto sasvim novo. Nisu li tu, sasvim
nedavno, u opštoj ekstazi kao iz jednog topa svi zajedno prašili kao
jedna jedinstvena sila? Fizionomije sve iste – večne i nepromenljive kao
da su sami sebi spomenici – govore sve isti i o istom, a aplauza ili
ovacija – ni za lek. Kao da su zaboravili kako se to radi.
Nije kao zviždanje na stadionu, no ipak, dosta neprijatno.
Ali i parlamentarce treba razumeti. Njih je on na poslednjim izborima
prosto ostavio da se sami snalaze. I nije da se nisu snašli, ali ipak.
Odgovarajući na pitanje postavljeno iz redova komunista šta on misli o
tome da se iz onog dela teksta ustava koji tretira predsednički mandat
izbaci ona zlosrećna reč „zaredom“, Putin je rekao da on lično nema
ništa protiv. Njemu je svejedno, a onda je objasnio i zašto. S loše
skrivenom zajedljivošću je primetio da se zakoni ne mogu primenjivati
unazad, što se između ostalog odnosi i na ustav. Drugim rečima, njega
više niko ne može da spreči da ovoga maja uđe u Kremlj i da tamo ostane
do 2024. A njemu više i ne treba. Barem za sada.
Nikoga među vičnim zakonodavcima ove tako otvorene diktatorske
ambicije čoveka koji (već treći put) samo što nije krunisan, nimalo nisu
začudile ili uznemirile. Svi do jednog su zaboravili za koga su to oni
prepravljali ustav i dužinu predsedničkog mandata sa četiri na šest
godina. Niko da uzvikne „sramota!“ ili nešto slično, manje vatreno. Niko
ni da bekne. Tog trenutka je bilo jasno da oni sebe već vide na početku
sledeće neumoljive dvanaestoljetke. Nisu to gospodari sudbine zemlje, a
još manje borci za svetliju budućnost. To su otrovne gomoljače čvrsto
prilepljene za panj režima. Daleko su oni od bilo kakve pobune. No
svejedno, ipak je sve to prilično uvredljivo. Doskora su se dičili
zvanjem političke straže vladajućeg režima. A sada, treći pevac još nije
ni kukuriknuo, a oni su već postali ništa drugo do njegov politički
prirepak.
Lideri postojećih parlamentarnih frakcija su i bez Putinove
otvorenosti sposobni da sami sebi nacrtaju turobne trajektorije svojih
budućih političkih sudbina. Nema više snova o mestu predsednika i, što
je mnogo tužnije, ni o kandidatu za mesto predsednika zemlje. Od danas
pa na dalje, svi će oni sedeti pod istom i jedinom političkom parolom
koja će glasiti: „Sedi di si, ni za di si nisi“.
Genadij Zjuganov je uvek bio odan zavetima Marksa i Engelsa, no ovoga
puta je njegov strogo komunistički intoniran govor prevazišao sve
dosadašnje. Evo još malo, pa ćemo do kraja dojesti naše slavno sovjetsko
nasleđe, i onda će nastupiti glad – mračno nam je prorokovao on. Posle
krize će doći rat. NATO horde će nagrnuti u Smoljenščinu, a bez genija
kao što je bio Staljin, naša će Majka Rusija poginuti, itd… nastavio je,
sa sve penom u uglovima usana, zajapureni Zjuganov. A Putin je mirno
gledao čas u njega, čas u visoki plafon dumske dvorane i u sebi mislio:
hvala ti Gospode što si mi podario tako pametnu, tako domišljatu
opoziciju.
Vladimir Žirinovski je takođe ostao veran svojoj čuvenoj borbenoj
reputaciji, što je bilo posebno uočljivo kada je prešao u otvoreni napad
na svoje ljute neprijatelje. Da na sebi nije imao predivan sako
najnovijeg italijanskog kroja i da je u visoko podignutoj ruci držao
čuveni pištolj tetejac (makar i bez šaržera), a ne jelovnik dumskog VIP
bifea, ovaj naš glavni liberal-demokrata bi sasvim ravnopravno mogao da
konkuriše liku s legendarne ratne fotografije „Politkomesar predvodi
crvenoarmejce u napad“. Duma, na sve već naviknuta, mirno je slušala
njegova gnevna upozorenja i pozive da „nas“ što pre treba ne samo
zaštiti već i izbaviti od neprijatelja, izdajnika i ostalih otpadnika.
Svako ko iole poznaje pravila igre i osnove političkog morala koji
važe u centru Moskve i njene bliže okoline, zna da je spisak prijatelja i
neprijatelja Žirinovskog veoma pokretljiv. I prijatelji i neprijatelji
sa tog spiska vrlo brzo nestaju, pa se onda ponovo pojavljuju, a često
se događa da istovremeno međusobno zamenjuju mesta. Žirinovski je svoje
„mi“ ovoga puta rezervisao za Putina, Zjuganova, Medvedeva, Staljina,
Nikolaja Drugog i, razume se, samog sebe. Sve neprijateljske snage su
bile personifikovane u Sergeju Mironovu, lideru „pravičnih“ (partija
Pravična Rusija) i Sergeja Udaljcova, višestrukog hapšenika s političkog
krila kranje levih. Ovu je čudnu kopulu Žirinovski prvo dobro išutirao a
potom i temeljno izgazio, da bi na kraju meko prekoreo Putina što je
džabe trošio pare na Mironova i njegovu Pravičnu Rusiju, umesto da ih je
lepo dao njemu i njegovom LDPR-u. A što se Udaljcova tiče, Žirinovski
je napomenuo Putinu da vlast bez ikakve potrebe titra tom teroristi za
kojim se vuče krvavi trag još iz daleke 1917.
Nastupi ova dva vodeća lidera parlamentarnih frakcija nisu imali
nikakve veze s izlaganjem Vladimira Putina. Da podsetim, Putin je pred
Dumom podnosio izveštaj o radu vlade za 2011 godinu. Svestan toga da je
krajnje nepristojno i čak vulgarno tvrditi da je Putin lažov, kao i to
koliko je već uistinu dosadno ovu tezu dokazivati ciframa, autor ovih
redova će se ograničiti samo na prost opis utisaka povodom ovog
izveštaja. Kao i do sada, i ovoga puta je Putinov govor bio podeljen na
dva nejednaka dela. U prvom se bez imalo uzdržavanja hvalio, a u drugom
se, takođe bez uzdržavanja, naobećavao. U prvom je smelo uporedio sve
one, još uvek do kraja nedotučene bednike iz „zlih 90-ih“, sa
besprekorno velelepnim članovima svog kriznog menadžmenta. U drugom,
nije štedeo na korišćenju glagola „morati“, a kada je predviđao rast
naših plata u „narednim godinama“, takođe nije cicijašio.
Povremeno je to što govori zvučalo sasvim smešno. Recimo, kada je
redom prebrojavao šta sve mora da uradi naš domaći biznis, kako moraju
da se ponašaju lokalne vlasti, od čega sve moraju da nas leče
poliklinike, gde sve moraju da se otvore obdaništa – Putin nije mogao da
se uzdrži a da ne kaže da „čitav svet mora da prizna naše diplome“.
Premijer je naravno imao u vidu da naši univerziteti treba da dostignu
svetski nivo kvaliteta obrazovanja, no jezik mu se tako okliznuo da je
to zazvučalo pre kao: usudi li se ko da ne prizna našu diplomu, crno mu
se piše.
Neželjeni kontrasti su se pojavili prilikom pominjanja životno
neophodnih zadataka koji stoje pred našom otadžbinom. S jedne strane
svetluca plamen predstojeće zimske olimpijade, čarobnjaci svetskog
fudbala guraju loptu po preporođenoj Rusiji, zlatne devizne rezerve
zemlje su po veličini treće na svetu – rečju – Evropa cvili od zavisti. I
odjednom, u ovaj blistavi spisak, kao sirotica na kraljevskom balu,
utrpava se nekakva žalosna perspektiva. „U sledećih pet godina – rekao
je Putin – moraćemo da rešimo problem naših škola. One su danas u
katastrofalnom stanju.“
Da tamo nekakvoj Evropi ili Americi gura pod noseve nesreće koje su
im se desile ili neke gadosti koje su oni sami napravili, uvek je bila
omiljena razonoda našeg nacionalnog lidera. Tog zadovoljstva se on
nikada nije odricao. No ovoga puta je batinanje takozvanog civilizovanog
sveta dobilo neslućene razmere. I Sjedinjene države, i Nemačka, i
Brazil, i Indija, i Japan, i Ukrajina, čak i Kina, zemlja koju je vodeći
računa o velikohanskoj uvredljivosti njenih glavešina ranije često
ostavljao po strani – svi redom su dobili svoje. Najgore je prošla
sirota starica Evropa. I bez para je jadna ostala, i dugovi su je sa
svih strana pritisli, i penzije su joj skroz-naskroz ispale iz koloseka,
a evo, ovih dana je i svoj suverenitet definitivno izgubila. A kod nas,
u Putinovoj Rusiji, i para ko pleve, i penzije rastu u procentima
nezadrživim tempom, a budžet – prosto puca od zdravlja. Svi su mislili
da će naš budžet zaroniti u mrak dubokog deficita, kad ono (hop!) skoči
on kao Ivica-Gljivica, uspravi se i veselim osmehom nam pokaza (šta?) –
zdrav rumeni rast. „Grčka je jadna – s tužnim saosećanjem nas izveštava
Putin – morala da ide u Brisel da traži pare. A mi, velika Rusija, koga
mi uopšte i za šta imamo da moljakamo?“ Na tom mestu nam je TV reditelj
pokazao prisutne u dvorani, no i pored najbolje volje, ja nisam mogao da
ulovim nijedno ponosom ozareno delegatsko lice.
A ako se okrenemo samo dva ili tri meseca unazad, i ako se prisetimo
onih trenutaka slave kada naš jedini slobodni birač i glavni podnosilac
svih mogućih i nemogućih izveštaja u zemlji, Vladimir Putin, zadovoljno
savetuje Španiji ili Islandu da se zbog svojih kobnih promašaja sada
mogu slobodno udaviti svojom sopstvenom haringom, neizostavno ćemo se
takođe setiti i gordog patriotizma ispisanog na licima svih naših
parlamentaraca. I šta to bi? Šta se to desilo da odjednom netragom
nestanu te znalački iznijansirane manifestacije ljubavi naših
parlamentaraca prema otadžbini?
Razlog je isti, to jest desilo ono što sam već na samom početku
pomenuo – nelegitimnost. To je bolest koja večito sustiže diktatore koji
bi da budu kostimirani i našminkani kao demokrati posebne vrste. Kod
Borisa Godunova su to bili dečaci zakrvavljenih očiju. Kod Vladimira
Putina je to zemlja kojom on već 12 godina samovoljno vlada i kojom ima
nameru da bespravno vlada još najmanje 12. U poslednje vreme sirotim
Grcima penzije možda i ne rastu, no one su sigurno višestruko veće od
onih koje primaju ruski građani. Portugalija je možda izgubila svoj
suverenitet, no njihov kralj ne pujda njihove „naše“ protiv takođe
njihovih „ne-naših“. U Americi možda i zloupotrebljavaju biračko telo
time što izbori nisu direktni kao u Rusiji, no u Americi nema tog
građanina kome bi na pamet mogla pasti tako tužno nastrana misao da
njima, bez iole stida i srama, dugi niz godina treba da vlada neki
samozvanac.
Koliko god to čudno zvučalo, ali ispada da je nastup lidera Pravične
Rusije, mada najservilniji po formi i najpomirljiviji po sadržaju,
jedini koji zaslužuje da se na njega obrati nešto malo pažnje. Tom su
utisku naravno mnogo doprineli aktuelni astrahanski događaji. Štrajk
glađu njihovog člana Šeina povodom izborne krađe za mesto gradonačelnika
u Astrahanu je tema toliko odvratna, a licemerje Putina koji navodno
nije upoznat s ovim slučajem je bilo toliko očigledno, da su reči
Sergeja Mironova, iako umekšane i ljubazno intonirane, zvučale krajnje
ozbiljno i veoma uverljivo.
No jesu li ove reči stigle na upućenu adresu? Sumnjam, jer Putin se u
završnici ponašao tako kao da je zaboravio tekst uloge za koju se
prethodnih dana tako brižljivo spremao.
Naravno, bila je to uloga diktatora i oca nacije. Predstava za
realizaciju ove uloge počela je sasvim putinski – sa četvrt sata
zakašnjenja. Tek da svako zna svoje mesto. Naši zakonodavci su razume se
već dresirani, no i njima je korisno što češće napominjati ko je ko. A
narodu koji sedi s one strane televizora takođe nije na odmet da se
uozbilji, zaboravi izborno lakrdijanje i vrati se u pređašnje okvire na
koje je već imao vremena da se navikne.
Nisu pominjani ni smrznuti gripozni nosevi onih koji su izlazili na
protestne mitinge, ni banda majmuna iz Kiplingove Knjige o džungli.
Putin je u svom govoru gazio liniju uzajamnog razumevanja i pomirenja.
„Drugovi dragi, zaboravimo te užasne izbore – obratio se Putin celoj
Rusiji s blagonaklonim tonom najboljeg druga svih fiskulturnika – Neko
je glasao ovako, neko onako – kome je sada to važno? Bilo pa prošlo. I
hajde da svi zajedno učinimo tako da kod nas sve ide po našim pravilima a
ne po njihovim, evropskim. Govore nam da se kod nas stvari odvijaju ne
sasvim pravilno, to jest bez štampe, bez sudova i ponekad nečasno.
Uzmimo da sve to čak i nije uvek sasvim pravilno. No zato pogledajte
kakvi su naši procenti! To je čudo neviđeno! Gde na svetu još možete da
nađete tako masne, tako ukusne, rumene procente! Nekome se tu ponešto
možda i ne sviđa. No svet je, kao što znamo, nesavršen. I nema razloga
za tugu ili zabrinutost. Izrazite svoje potrebe u procentima, i odmah će
vam biti jasno da nema potrebe da bilo kome na bilo čemu zavidite. Ako
sve što nas okružuje prevedemo u procente, mi smo vrhunski šampioni svih
vremena. U svemu smo najbrži, najviši i najuspešniji!“
Premijeru Putinu je ovo bilo četvrto po redu podnošenje računa
državnoj Dumi. Četvrto, i poslednje. On više nikada neće doći u ovu
dvoranu na Mahovoj. Od sada pa na dalje, sve dok Rusija ne smogne snage
da se razračuna sa svojim predsednicima, sve delegate će dovoditi njemu
na noge i smeštati ih u obnovljenu Georgijevsku dvoranu Moskovskog
Kremlja. Ostaje nam da se nadamo da će razgovori uplašenog lidera sa
snuždenim zakonodavcima, vođeni u velelepnim carskim odajama obloženim
zlatom i kristalima, ubuduće izgledati manje tužno.
Preuzeto sa prijateljskog portala Peščanik.net