Novogodišnje veče, Gvajakil, Ekvador
Jedva sam dočekao da vidim Mariju. Na brzaka sam prošao sve granične kontrole i izašao ispred na ulicu da je sačekam. Javila se i rekla da je na putu za aerodrom ali se zaglavila u gužvi. Ubrzo je stigla sa jednom od njenih radnica, prvom ekvadorskom lezbejkom koja se, kako reče, pre neki dan uselila sa svojom devojkom. Bila je sva uzbuđena oko novog stana. Slušao sam devojku koja je pričala tečno Engleski, ali oči su mi bile uperene u Mariju. Prelepa je.
Gledala me je sa zadnjeg sedišta svojim velikim očima. U tom trenutku sam znao da sam doneo pravu odluku što sam došao u Gvajakil. Nestrpljivo je čekala da joj pričam o putovanju. Došli smo u Colonial. Iznad kafića su dva velika povezana stana u kojima ću da provedem nekoliko dana između dve godine. Marija mi je pokazala sobu i pokazala gde ću tu da spavam. Reče da su joj roditelji jos uvek u Čileu pa eto neću morati da spavam u hotelu. Inače, da su oni tu, sigurno mi ne bi dozvolili da prespavam kod njih u kući.
Naprimer, sinoć sam upoznao jednu njenu prijateljicu, Viktoriju, koja je došla sa dečkom na piće u Kolonial. Zabavljaju se čak pet godina, ali i dalje žive sa roditeljima, iako su oboje advokati i prave velike pare za ove uslove. Roditelji i kultura im ne dozvoljavaju da se usele zajedno dok se ne venčaju.
Marija je konstantno na telefonu i trči gore-dole pregovarajući za nabavljačima robe, konobarima, kuvarima, čistačima i čuvarima. Sistem je potpuno neorganizovan i sve se radi spontano. Poslednji petak u godini je jedan od najposlovnijih dana. Libanac, koji je radio na vratima, je dobio otkaz, jer je krao pare iz neke kutijice za donacije ispred ulaza u kafanu. Ubrzo sam se našao za barom. Smejao sam se sam sebi. Juče sam se zezao sa Borisom i Paulom u Buenos Airesu, a danas radim kao bartender u Ekvadoru. Šalio sam se sa Marijom, pitajući koliko će da mi plati. Legao sam u šest ujutru iscrpljen od posla i izmoren od putovanja, ali mi nije bilo teško jer je Marija bila tu pored mene.
Sedim u dnevnoj sobi Marijine kuće. Ispred mene je veliki televizor na kojem trenutno gledam Dizni kanal na španskom, jedini kanal gde je čista slika. Zidovi su ofarbani u roze. Na zidovima prostorije vise Marijini portreti i diplome sa univerziteta njene sestre Suzane. Ništa nije u balansu i slike su očigledno iskrivljene. Izgleda da ih niko nije takao mesecima. Prašina je na sve strane. Pored televizora je prelepa stalaža na kojoj se nalaze na desetine flaša viskija, ruma, votke i piska (neka vrsta mastike), i ko zna još čega. Predpostavljam da su ovo zalihe za kafić koji se nalazi dva sprata ispod. Sa desne strane sobe je stari drveni globus i komplet viktorijanskog nameštaja koji sačinjavaju dve fotelje, dva kauča i mali drveni sto za kafu.
Na stolu je prelepo uramljena slika njene bake a na stolicama su veliki punjene životinje, psi, koale i medvedi. Kompletan pod je od belih terakota pločica, kao kod nas u komunističkim bolnicama. Verovatno je najlakše za održavanje u ovako sparnim i toplim klimama. U pozadini su velika francuska vrata ukrašena tirkiznim svilenim zavesama. Klima uređaj, kao i u svim ostalim sobama, štrči iz zida i namešten je na šesnaest stepeni celzijusa. Napolju su konstantne eksplozije petardi. Ovih dana, dok smo se vozali po ulicama Gvajakila, primetio sam neverovatano veliki broj ogromnih plastičnih figura, sve od supermena, likova iz stripova, do lokalnih i internacionalnih političara i sportista. Svaka familija, ako ne i svaki pojedinac, kupi jednu takvu figuru prirodne veličine za vreme praznika. Večeras će da je bukvalno nafiluju i napune petardama i sve će da eksplodira i gori nekoliko minuta pred ponoć. Ako sam dobro razumeo, ovo je kao neki vudu fazon ili simboličan način da se sve loše stvari unište i da se krene u novu godinu čistog duha. Sve stvarno izgleda interesantno i jedva čekam da vidim ovaj način „ispovedanja”. Još su mi rekli da se danas kupuje sasvim nova odeća, da se u novu godinu uđe kao nov.
Sledećeg jutra mi je donela doručak u krevet. Kajgana sa šunkom, kao da je moja sestra pravila, onako dobro ispržena ili over-hard kako bi rekli Amerikanci. Uz to mi je servirala i lagano ispržen tost, kafu i sok od dinje. Priznajem, Ekvador ima daleko najbolje sokove na planeti. Ekvadorijanci su ponosni na svoje friško isceđene voćne sokove i njihova kultura pravljenja sokova je fascinantna. Ni Next im nije ravan. Ovaj gest mi je mnogo značio. Ne dešava se često da mi neko donese doručak u krevet. Jeo sam i pio sa najvećom slašću, kao da mi je ovo poslednji doručak u životu. Istuširao sam se i seo u dnevnu sobu sa Marijinim ujakom, koji je stigao iz Kita da pomogne oko posla u kafiću dok se njeni roditelji ne vrate sa odmora. Sinoć su prodali preko tri hiljade flaša piva. Reče ponosito.
Ujak lepo priča engleski, tako da smo se na brzaka sprijateljili. Gledali smo fudbal i ja sam mu pokazao par mojih videoblogova sa putovanja. Naveče smo otišli u Marijinu kuću van grada da nahranimo pse i da se malo prošetamo po obližnjim ulicama. Kuća se nalazi u dobro zaštićenom naselju sa kontrolnim punktom pet kilometara van grada. Dala mi je ključeve od auta. Prvi put da vozim u Južnoj Americi. Čitavo naselje izgleda kao da ga je neko isekao iz američkog predgrađa i postavio u Ekvador. Sve je tu, od dečijih igrališta, kućica okićenih božićnim dekoracijama do prelepih parkova. Veliki tržni centri i, čak su i radnje i sistem poslovanja indentični. Ekvador je kao mali produžetak ili dobra kopija Amerike. Danas čitam da su ove godine imali skoro pet postotni ekonomski rast. Još uvek se čudim kako ništa nisam znao o ovoj zemlji sem Galapagosa i imena glavnog grada Kita. Još sam naučio da su posle Holandije, najveći izvoznici cveća na svetu. Samo ove godine su u Ameriku izvezli ruže u vrednosti od skoro četiri stotine miliona dolara.
Marija je opet morala da radi čitavu noć. Ljudi se vesele po ulicama. Petarde pucaju na sve strane. Najsmešnije je videti Deda Mraza u crvenom zimskom kaputu i sa velikom sedom bradom na ovim tropskim vrućinama. Pijem Koronu i polako se zagrevam za večeras.
Ponekad pomislim da sam stvarno prolupao. Gde se ja nalazim i šta radim? Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću ovoliko vremena provesti ovde u Ekvadoru a kamoli da ću da provedem Novu Godinu u nekom Gvajakilu! Za ovaj grad do pre mesec dana nikad nisam ni čuo. Radim za barom i primećujem da bar funkcioniše i da je organizovan na stvarno fascinantan način. Konobar uzima narudžbu, predaje je osobi čija je dužnost da zapiše narudžbu na poseban kupon (koji automatski pravi dve kopije, nešto kao carbon copy fazon), cepa jedan kupon i daje ga trećoj faci koji je zadužen za frižider. Treća osoba je zadužena da u istom momentu piše knjige za državni porez, a četvrti radi samo na primanju poslednjeg računa i novca. Svi radnici su iskorišćeni sa manje od pet odsto kapaciteta i svi imaju punu platu. Stvarno smešna slika za naše pojmove. Zamisli tolike ljude za barom, svi poredani jedan do drugog, kao tuljani, i svako je zadužen za sitan posao. Uglavnom, vreme provode zverajući okolo. Nije ni čudo što je Ekvador jedna od najkorumpiranijih zemalja na planeti. Izgleda da se ovde krade na svakom ćošku. Još par dana, pa palim nazad u realnost, brutalnost i lepotu moje Amerike.
Prethodni dio putopisa možete pročitati ovdje