Odjednom su se pitanja jednakosti, poštenja, pravde, raspodele prihoda, odgovornosti za ekonomsku kataklizmu – koja su praktično ignorisana čitavu jednu generaciju – našla u žiži interesovanja. Odmakli smo se od jednodimenzionalnog razgovora o tome gde i koliko treba srezati budžet. Pitanja koja su mnogo važnija za društveno tkivo našeg naroda vraćena su u središte političke debate. Forsirajući ovu novu diskusiju, OWS je posramio većinu naših političkih aktera – koji nisu želeli da povedu ovaj razgovor, ili nisu znali kako.
Možda ćete reći da su još neki faktori ovome doprineli: zbir svih užasavajućih ekonomskih podataka kristalizovao je podsvesnu napetost građana. Podaci govore da su prosečna porodična primanja u poslednje dve godina pala za 6,7 procenata, da stopa nezaposlenosti u oktobarskom izveštaju još uvek stoji na 9,1 posto (16,5 posto, ako pogledate značajniju „stopu U6“[1]), dok 46,2 posto Amerikanaca živi u siromaštvu – što je najveća cifra u poslednjih 50 godina. Ovi podaci svakako idu u prilog OSW-u.
Ali do ovih protesta, nijedna politička figura ili pokret nisu naterali Amerikance da malo pažljivije razmisle o ovim činjenicama. Celog ovog vrelog leta, dok je siromaštvo raslo a nezaposlenost stagnirala, čitava diskusija svodila se na smanjenje deficita.
A onda se pojavio OSW. Ti ljudi su uneli nešto čega nije bilo: strast – nezaobilazni sastojak koji pokreće građanski aktivizam. Odmerene, pažljivo izvagane, i vešto formulisane izjave vašingtonskih političara i političkih zamlata ne pokreću raspravu.
Naravno, sirove emocije koje prate građanski aktivizam ne generišu samo energiju koja može promeniti politiku, već i nekoherentnost, koja se lako može izvrgnuti ruglu. OWS nije izveštaj Brookings instituta, sa pet pažljivo razrađenih tačaka i dopunskim podacima. To je pokret bez lidera, i često ume da bude bolno naivan u svojoj ekonomskoj kritici, nezgrapan u svojoj političkoj strategiji, i ukaljan marginalnim elementima čije prisustvo odvraća pažnju i degradira. Pa ipak, poenta OWS-a nije u odmerenosti, staloženosti ili analiziranju. Njegova uloga je da odvuče politiku na drugu stranu, da pruži nadahnuće i energiju na kojima se može izgraditi reforma.
Najveći društveni pokreti zaslužni za preoblikovanje naše zemlje od njenog osnivanja izrasli su iz strastvenog, samoniklog aktivizma, koji se potom širio dalje. Političari se priključuju tek kasnije. Pokreti za građanska prava, prava žena, radnička prava, mirovni pokret, ekološki pokret, gej pokret i, jeste, čak i Tea Party pokret, pratili su ovaj model. U svakom od ovih primera, iskonska osećanja o pravdi, dobru i zlu rađala su pokrete. Precizni zahtevi i strategije usledili su kasnije. Zato je kritika OWS-a kao amorfnog i ponekad priprostog pokreta možda tačna, ali ujedno i irelevantna.
Jednako je značajno to što većina onih koji tako oštro kritikuju OWS nije prepoznala bolesničke simptome naše politike. Ne razumeju da građani pozitivno reaguju na OWS, jer očajnički traže nekog ko će govoriti sa strašću, pa čak i gnevom, koji obuzimaju građane od trenutka kad su nepravda i nedostaci naše ekonomije postali toliko očigledni.
Da li će snažan uticaj OSW-a opstati. Da li će i dalje privlačiti pažnju javnosti? Da li će se pretvoriti u neki konkretnji pokret sa dovoljno preciznim ciljevima i strategijom? Na ova pitanja trenutno nemamo odgovor.
Može li OWS pokrenuti peticiju da se u vladu dovede Pol Krugman, Džozef Stiglic ili Pol Volker kao protivteža glasu establišmenta, Timu Gajtneru, ili kao njegova zamena? Možda. Može li OWS da zahteva sastanke sa najvišim zvaničnicima? Može li da zahteva odgovore na nezgodna pitanja – od konkretnih (objasnite protivrečne vladine izjave o spasavanju AIG i Goldmana) do onih više teoretskih (zašto se „,moralni rizik“ navodi kao razlog za ograničavanje državne pomoći samo u slučajevima kada bi korisnici bili obični građani)?
Dug je put do istinskih reformi, ali kao glas protiv samozadovoljnog, dobro zaštićenog statusa kvo, OWS je već sada snažan i uspešan.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika