Do 2020. godine, svaki će Norvežanin biti milioner (u norveškim krunama). Radi se naime o tome da su Norvežani, kako bi izbegli „holandsku bolest“, 1992. osnovali Nacionalni naftni fond u koji se, umesto u budžet, uliva sav ekstraprofit ostvaren izvozom norveške nafte. Danas, svaki Norvežanin u ovom fondu ima oko 100 hiljada dolara svojih para, na osnovu tog „svog“ uloga on (ili ona) ostvaruje redovnu godišnju kamatu, a država mu (ili joj) iz tog fonda, na ime novčane potpore, dodatno isplaćuje i po četiri hiljade dolara godišnje.
U koje hartije od vrednosti se novac iz tog fonda ulaže i kako se kreće njihova cena, svaki Norvežanin u bilo kom trenutku može lako da se obavesti. I zato, kada sam upitala Arne Bola, kolegu novinara koji zna sve o nafti, događa li se da se neki norveški činovnik zalaže za to da se novac iz fonda istrgne iz krvavih kandži američkog dolara i da se tako prekine sa podržavljenjem američke ekonomije, on se dugo, veoma dugo smejao.
Norvežani su, kao što sam već rekla, veoma neobični ljudi. Kod njih su još početkom XX veka električne centrale gradile lokalne zajednice, a ne privatna lica. Budući da su ljudi svoju zemlju lokalnim zajednicama ustupali na besplatno korišćenje, privatni investitori nikako nisu mogli da im konkurušu.
Neki misle da je zbog ovakve životne filozofije, to jest davanja prioriteta svemu što je društveno nad onim što je lično, Norveška ostala ekonomski zaostalija zemlja od susedne industrijalizovane Švedske. Međutim, većina Norvežana misli drugačije. Oni uglavnom za sve svoje probleme krive činjenicu da su dugo bili kolonija, prvo danska, a potom švedska.
S druge strane, kada ih upitate kada su stekli slobodu, Norvežani zaboravljaju da su bili kolonija i govore vam o svom ustavu iz 1814.
A zapravo, radi se o sledećem. Kada je Rusija, posle Napoleonovih ratova 1814. delila Evropu, ona je od Švedske prigrabila Finsku. No, pošto je ona tada bila saveznik Rusije, a otimati od saveznika je ipak malo nezgodno, Švedska je u zamenu za Finsku dobila Norvešku, koju su, uzgred, Rusija i Švedska zajedno otele od Danske.
Norvežani su ovu opštu tarapanu iskoristili da donesu ustav, onaj isti kojim je ukinuta aristokratija (zanimljivo je da je glavni inicijator bio najmoćniji grof u Norveškoj), tako da je posle kraćeg rata, Švedska bila prinuđena da preuzme Norvešku zajedno sa njenim ustavom, u kome je između ostalog bilo zapisano da švedski kralj sebe može da smatra suverenom Norveške sve dok na sve odluke stortinga (norveškog parlamenta) bude odgovarao sa „da“. Godine 1905, kralj Švedske je napravio glupost i rekao „ne“, pa je tako Švedska izgubila Norvešku.
Posle Drugog svetskog rata, u Norveškoj su na vlast došli socijal-demokrati, a pred kraj 1960, da li zbog već pomenutog visoko razvijenog kolektivnog duha ili zbog politike dobrih namera koju je vodila partija na vlasti, dve glavne industrijske grane, ribolov i brodogradnja (plus neverovatno umeće štampanja etiketa za riblje konzerve), uspešno su propadale. Ribolov je propadao jer je sva riba bila izlovljena, a brodogradnja je propadala jer Norveška, zbog svog izuzetno čovečnog radnog zakonodavstva, nije mogla da izdrži konkurenciju Japana i Koreje.
I baš negde u to vreme, Holandija je pod morskim grebenima u blizini svojih obala pronašla prirodni gas. Američka naftna kompanija Philips, sa sedištem u Teksasu, trudila se da norveškim socijalistima objasni koliko je raspoložena da započne sa bušenjem na Severnom moru. Norvežani su najzad popustili, sklopili ugovor i pustili ovu kompaniju da buši u njihovim vodama. Posle dugog istraživanja, Amerikancima se učinilo da je ovaj projekat u stvari čist promašaj. Rashodi za probne bušotine su bili ogromni i iz dana u dan su sve više rasli, pa je sada Philips počeo da moli socijaliste da raskinu ugovor. „A ne“ – rekli su im socijalisti. „Jesmo li se dogovorili? Jesmo. E onda izvolite pa bušite.“ Philips se skoro plačući saglasio da nastavi sa poslom i na poslednoj probnoj bušotini, budućem nalazištu Ekofisk, 23 decembra 1969. najzad su pronašli naftu.
Napominjem da su Norvežani svoju naftu na Severnom moru pronašli u isto vreme kada i SSSR svoju u Sibiru. Takođe napominjem da je u oba slučaja nafta bila ta koja je spasla neefikasnu socijalističku ekonomiju. Kao i sovjetski komunisti, Norvežani su takođe odlučili da svoju naftu nikome ne daju, i već drugo po redu nalazište Statford, oduzeli su Amerikanacima (Exxon Mobil) i predali ga novoosnovanoj norveškoj državnoj kompaniji Statoil.
I na ovom mestu prestaje svaka podudarnost. Kompanija Statoil je vremenom postala ne samo veoma efikasna, već je u oblasti eksploatacije nafte iz dubokovodnih nalazišta prerasla u jednu od vodećih u svetu. A druga, takođe državna, kompanija Norsk Hydro, postala je svetski lider i autoritet za tehnologiju horizontalnih bušotina.
Naravno da sam pitala da li je Statoil kompanija bez skandala. „Ma ni slučajno!“ – bio je odgovor. Odlasci svakog od dosadašnjih predsednika ove kompanije bili su praćeni nekim skandalom. Prvi je 1987. bio primoran da napusti kompaniju jer se pokazalo da je (o kakav užas!) modernizacija rafinerije u Mongstadu koštala dva puta skuplje nego što je planirano. Drugi predsednik je 1999. dao ostavku jer se ispostavilo da je izvršena pogrešna procena troškova prilikom istraživanja novih nalazišta na naftonosnom polju Asgard. A treći je bio upleten u (prosto mi je strašno da izgovorim) – korupciju. Korupcija se sastojala u tome što je kompanija Statoil sinu bivšeg predsednika Irana, nekom Rafsandžaniju, dala 20 miliona dolara a da za uzvrat nije dobila ništa.
Treba napomenuti i to da je Statoil vremenom stekao veoma veliku moć. Početkom 80-ih postao je toliko uticajan da, kada su na vlast došli konzervativci, jedna od prvih stvari koju su učinili bila je odluka da se Statoil-u postave ogrančenja i da se umanji njegova moć. I šta mislite, šta su uradili? Privatizovali je? Ma kakvi! Ni nalik tome! Oni su osnovali još jednu državnu strukturu SDFI (State Direct Financial Interest), odnosno napravili portfolio koji su poverili novoj kompaniji Petoro i njoj predali na upravljanje određeni deo naftonosnih polja koji je do tada bio pod upravom Statoil-a. Pokazalo se da su ovo konzervativci posebnog kova i da, mada uvažavaju privatnu svojinu, još više vole kompromise.
Ukratko, u Statoil-u je bilo i skandala, i nesrazmerno velikog uticaja i moći, ali primetili ste da nema nijednog slučaja da rukovodilac kompanije prodaje naftu preko nekog ofšor posrednika, kao što je to recimo slučaj sa ruskom naftom koja se prodaje preko firme Gunvor,(u kojoj je vlasnik 49 posto akcija lični drug V. Putina i bivši kagebejac Genadij Timčenko), ili da je recimo predsednik kompanije gradio sebi kopiju letnjeg dvorca Petra Velikog, kao što to čini predsednik Gasproma gospodin Miler. To da glavni čovek Statoil-a gradi sebi vernu kopiju dvorca nekog kralja manje je zamislivo od njegove spremnosti da na sednici saveta direktora učini nešto krajnje nastrano (ostavljam slobodu čitaocima da sami, po svom ukusu i sklonostima, zamisle jedan takav čin).
Dok sam bila u Norveškoj, svima sam postavljala ista pitanja. Ljudi, kako se to desilo da imate naftu, a nemate Putina? Nemate ni Čavesa. Nemate, brate, čak ni nekakvog bajatog Ahmadinežada. I kako to da se u Statoil-u ne krade?
I dobijala sam uvek isti odgovor: „Zato što je kod nas demokratija“.
Moram da primetim da to nije odgovor. To je tautologija. U Venecueli je takođe demokratija. I u Iranu je demokratija. I tamo je narod na poslednjim predsedničkim izborima na najdemokratskiji način izglasao Ahmadinežada za svog predsednika.
Što se ove zagonetke tiče, na nju imam nekoliko odgovora. Jedan od njih je da potencijalni norveški korupcionar nema gde da uloži svoj pokradeni novac. Norveška je zemlja bez korupcije, jer biti korumpiran prosto nije unosno. Stavanger na primer, nije zanimljiv zato što je od drvenog gradića koji je smrdeo na ribu postao administrativno sedište norveške naftne industrije, već zato što je i danas, kao i pre sto godina, bio i ostao grad milionera. Stavanger je jedini grad u Evropi u kome u najstrožijem centru i danas stoje male kuće sagrađene od drveta.
Radi očuvanja istoriskog nasleđa, vlasnicima ovih kuća je zabranjeno da ih bilo kako prekrajaju, dograđuju ili povećavaju. Jedini ustupak na koji se gradska vlast rešila je taj da je sada dozvoljeno da se fasade boje u belo. Naime, u XIX veku je u Norveškoj bela boja bila skupa, a žuta, odnosno oker, jeftina. Siromašnim ribarima je zbog njihovog važnog društvenog statusa bilo dozvoljeno da svoje kuće farbaju u belo, a svi ostali su morali da ih boje u žuto. A danas, kada je u Norveškoj opštedruštveni standard „nešto malo“ porastao, gradske vlasti su svojim građanima učinile popust i sada svi mogu da koriste belu boju za svoje fasade. Tako danas u centru grada stoje te drvene dvospratne kućice koje, tako obojene u belo, izgledaju baš onako kako ih je nekada davno, siromašni ribar zamišljao dok je plovio po hladnom Severnom moru i sanjao o svom životu u izobilju.
Ali najvažniji razlog tome što u Norveškoj nema korupcije je poštovanje društvenih konvencja. Zašto mi za kravu kažemo da je krava? Zato jer je tako nazivaju svi. Ako vi za kravu kažete da je koza, rizikujete da budete neshvaćeni u društvu.
To važi i za Norvešku. U Norveškoj farmer iznosi svoj krompir na put, na džak veša cenu, a pored njega spušta vagu i limenu kutiju s dosta sitnog novca za kusur, zatim odlazi i čovek koji želi da kupi krompir sam izmeri onoliko krompira koliko mu je potrebno, sam stavi svoj novac u kutiju i, ako treba, sam uzme kusur. Šta je to što smeta nekom prolazniku da uzme i odnese sav krompir i sav novac zajedno sa kutijom? Ono što i vama smeta da kravu nazovete kozom. Društvena konvencija.
U brdima Norveške stoji čista i uređena koliba, u njoj sasvim dovoljno razne hrane, cenovnik za hranu i prenoćište i ponovo ona limena kutija s novcem. Šta je to što sprečava turistu da prvo dobro večera, zatim u toploj i čistoj postelji mirno prespava i na kraju isprazni kutiju i ode? I sve i ništa.
Ono što hoću da kažem je da taj sistem u Norveškoj funkcioniše ne zato što je kod njih demokratija, već demokratija funkcioniše zato što je tamo na snazi taj sistem. Priznajem da libertincima, odnosno pristalicama libertanizma među koje spadam i ja, takav sistem baš i nije sasvim po volji. Iz takvog sistema se neće roditi ni Google, ni Microsoft. Ali sa druge strane, i zašto bi? Zašto bi zemlji koja je bogata sirovinama i u kojoj je uglavnom sve u najboljem redu, zemlji koja je u stanju da obezbedi pristojan i miran život svim svojim građanima, bilo potrebno da učestvuje u besomučnoj svetskoj trci za preživljavanje?
I kada se uverite da takav sistem može da funkcioniše, odjednom postaje jasno da zemljama koja su bogate naftom uopšte nije suđeno da se, poput Irana ili Venecuele, u gotovo svim situacijama ponašaju kao poslednje ništarije, da upropašćuju život svome narodu i ostalim narodima sveta i da u rubrici „elementarne političke nepogode“ redovno krase prve stranice svih svetskih novina.
Razume se, ovakav sistem je lako ranjiv i to od strane dve vrste neprijatelja: unutrašnjeg i spoljnog. Njegov unutrašnji neprijatelj je birokratija. Birokratija ne mora uvek da bude korumpirana, ali je zato uvek neefikasna. „Pre petnaest godina su na našem fakultetu bile dve sekretarice, a danas ih ima četrdeset“ – požalio mi se jedan profesor sa Stavangerskog univerziteta.
A spoljni neprijatelji su doseljenici. U Norveškoj danas živi 10 procenata doseljenika i mnogi od njih, posebno oni koji su se doselili iz Somalije, smatraju da su prezira dostojni kauri smislili ova besprekorna pravila igre samo zato da bi nervirali njih, sinove Alaha. I kada jednog dana jedan određeni broj Somalijaca prođe putem i pokupi sav krompir, zajedno s kusurom, pravila igre će propasti.
Norvežani se za sada još uvek drže.
A društvene konvencije, u nekom svom konkretnom obliku, zapravo i ne postoje u stvarnosti. Ali zato one tu stvarnost definišu.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net