Na minus 5C, hladnoća je relativno osvežavajuća, a laki šešir i šal su sve što je potrebno da bi čovek ostao utopljen. Na minus 20C, vlaga u nozdrvama se zamrzava, a zbog hladnog vazduha teško je ne zakašljati se svako malo. Na minus 35C, vazduh je toliko hladan da nezaštićena koža brzo trne, tako da promrzline predstavljaju neprekidnu opasnost. Na minus 45C, čak i nošenje naočara postaje problem: metal se lepi za obraze, i ako ih naglo skinete otkinućete komad mesa sa svog lica.
Sve ovo znam jer sam nedavno bio u Jakutsku, mestu u kojem vas prijateljski raspoloženi lokalci upozoravaju da napolju ne nosite naočare. Jakutsk je udaljen grad u Istočnom Sibiru (oko 200,000 stanovnika), a poznat je po dve stvari: po tome što se nalazi se na originalnoj tabli za Riziko, i po tome što je, kako tvrde lokalci, najhladniji grad na planeti zemlji. U januaru, najhladnijem mesecu, prosečna najviša dnevna temperatura iznosi oko minus 40C.
Ove zime Jakutsk je napunio naslovne strane nakon serije pucanja cevi zbog kojih su Artik i Markha, dva obližnja sela, nekoliko dana ostala bez grejanja. Temperatura je tada bila minus 50C. Na televizijskim snimcima prikazani su ljudi umotani u gomilu ćebadi kako pokušavaju da se zagreju okupljeni oko improvizovanih peći na drva. I tako sam i ja rešio da dođem u Jakutsk i shvatim kako ljudi uspevaju da prežive, i kako u tim uslovima vode ono što bi se uslovno rečeno moglo nazvati svakodnevnim životom.
Ubrzo sam otkrio da se u lokalnom žargonu temperatura od minus 40C opisuje kao “hladno, ali ne previše”. Mnogi su mi rekli kako je prošlogodišnji novembar bio izuzetno topao, jer temperatura nije padala ispod prijatnih minus 25. U Moskvi, u kojoj sam živeo godinama, samo jednom je živa pala na minus 30C, početkom 2006, a hladnoća je retko kada tolika da se ne možete zaštiti solidnom zimskom jaknom. I tako, obazriv, pred prvi odlazak u Jakutsk, rešio sam da se natovarim punim koferom odeće koja će me zaštititi od ciče zime.
Počevši od stopala pa na gore, obukao sam: par pamučnih čarapa, a preko njih par termo čarapa; par toplih, dubokih čizama Gore-Tex; termo dugačke gaće; termo potkošulju (poklon od jednog zabrinutog člana porodice); majicu sa dugačkim rukavima; relativno tesan džemper od kašmira; vuneni duks a rajsferšlusom; naduvanu zimsku jaknu s kapuljačom; par tankih vunenih rukavica (da bih mogao da fotografišem kad skinem spoljni par da ne izlažem golu kožu hladnoći); par debelih rukavica od vune i tinsulata; vuneni šal; i, vunenu kapu.
Iz sobe se teturam kao Michelin Man, i odmah počinjem da se znojim zbog centralnog grejanja u hotelu. Odlučio sam da se suočim sa svime što Jakutsk ima da mi ponudi. Oprezno izlazim iz hotela i… pa… i nije tako strašno. Maleni pravougaonik mog lica koji jedini nije pokriven definitivno registruje hladan vazduh, ali sve u svemu, nije mi loše; čak je prijatno. Stičem utisak da sve to i nije tako strašno, pod uslovom da ste dobro obučeni.
Međutim, nakon nekoliko minuta, ledeni vazduh počinje da pokazuje svoju pravu snagu. Prvo što je na meni nastradalo bila je koža na licu koja je bila direktno izložena hladnoći. Lice je počelo da me pecka, onda sam osetio udare bola, a zatim mi je potpuno utrnulo, što je prilično opasno jer to znači da krv više ne teče kroz kožu. Zatim je hladnoća prodrla kroz dvostruki sloj mojih rukavica i počela da mi hladi prste.
Ni vunena kapa i naduvana kapuljača takođe nisu dovoljni za minus 43C, jer su uši ubrzo počele da me peku. Sledeće su bile noge. Na koncu, shvatio sam da mi je čitavo telo u žestokom bolu i vratio sam se unutra. Pogledao sam na sat – napolju sam bio 13 minuta.
Rusija obiluje područjima za koja se može reći da su veoma velika, veoma udaljena, i veoma hladna, ali Jakutsk je u tome apsolutni rekorder. Ekstreman je u svakom smislu, čak i po sibirskim standardima. Jakutia, pokrajina čiji je Jakutsk glavni grad, pokriva više od milion kvadratnih milja, dok tu živi manje od milion ljudi. Može se pohvaliti velikim gradovima, podeljena je u administrativne jedinice veličine Britanije, a individualni regionalni centri su nešto veći od sela.
Lokalci tvrde da u okolini ima dovoljno jezera i reka da svakom stanovniku pripadne po jedno. Vole i da se hvale da njihova regija ima svaki element periodnog sistema. Prema lokalnoj legendi, bog je prilikom stvaranja sveta leteo iznad zemlje i delio bogatstva i prirodne resurse, ali kada je došao da Jakutije, toliko se smrzao da su mu ruke utrnule i sve je ispustio.
Udaljenost Jakutska je takođe ekstremna. Nalazi se šest vremenskih zona od Moskve, a pre dva veka trebalo je više od tri meseca da se prevali put između ova dva grada. Danas ćete rasklimatanim avionom Tupoljev tu razdaljinu prevaliti za samo šest sati, s tim što povratna karta košta oko 750€, što je velika cifra za zemlju u kojoj prosečna plata iznosi manje od 400€. Do Jakutska ne postoji železnička pruga. Druga opcija je put brodom uz Lenu, dug oko 1,600 km, ali samo tokom onih nekoliko meseci u toku godine kada reka nije zaleđena. Treća varijanta je – “Put mrtvih”.
Taj put su izgradili zatočenici Gulaga, od kojih su mnogi tokom gradnje izgubili živote, po čemu je put i dobio ime. Dug je 2,000 km i vodi do grada Magadan na Pacifiku. Put je u voznom stanju samo tokom zime, dok su reke zaleđene (Ewan McGregor i Charley Boorman su bezuspešno pokušali da ga motorciklom pređu tokom toplijih meseci). U glavnom ga koriste kamiondžije za dopremanje robe u udaljena sela. Vožnja traje oko dve nedelje, kamiondžije uvek putuju u paru, a tokom čitavog tog vremena nikada ne gase motor: zaustavljanje na ovakvom putu i hladnoći značilo bi maltene sigurnu smrt.
U samom Jakutsku, voze se u uglavnom polovnjaci uvezeni iz Japana; stvar je u tome što oni bolje podnose hladnoću nego Lade i druga tradicionalno ruska vozila. I pored toga, mahom ne gase motor kada se zaustave, a ponekad ga ostavljaju upaljenog i čitav dan da bi se manje kvario i da bi povratak s posla kući bio podnošljiviji i topliji. A toliki izduvni gasovi ozbiljno doprinose ionako velikom zagađenju grada.
Ovu oblast su prvi put osvojili Rusi oko 1630, i tada je osnovan Jakutsk kao mali administrativni centar. Domoroci Jakuti, turkijsko pleme azijatskih karakteristika, koje
govori jezik pun grlenih vokala u glavnom su se bavili uzgojem irvasa. Postali su ruski podanici bez mnogo otpora. Čak i danas, Jakuti čine oko 40 odsto lokalnog stanovništva, i većina njih tečno govori svoj jezik, iako je industrijalizacija i kolektivizacija tokom sovjetskog perioda učinila da malo njih upražnjava nomadski stil života.
Sve do Oktobarske revolucije 1917, Jakutsk je bio nebitan provincijski grad. U 19. veku korišćen je, kao i mnogi sibirski gradovi, kao otvoren zatvor za političke disidente. Pored misteriozne privlačnosti i ogromnih prirodnih resursa, Sibir je baš zbog tih zatvora uvek ostavljao utisak sumornog i nesrećnog mesta, ne samo među strancima, već i među Rusima.
Anton Čehov je krajem 19. veka proputovao Sibir i tada je opisao sumoran život koji su prognanici tamo vodili. “Izgubili su i poslednji trag topline koju su nekada imali,” pisao je Čehov o jednoj grupi muškaraca koje je sreo u Zapadnom Sibiru. “Jedino što im je ostalo u životu bili su votka, kurve, još kurvi, i još votke… Prestali su da budu ljudska bića, i pretvorili su se u divlje zveri.”
Ali za mnoge političke prognanike u Sibiru – uključujući Lenjina i Staljina – vreme koje su tamo provodili jedva da je bilo nešto više od čitanja knjiga na produženom godišnjem odmoru, doduše uz nešto hladniju klimu. “U to vreme, smatralo se da je veoma okrutno držati ljude u egzilu na taj način,” kaže Vladimir Fjodorov, urednik lista Gazeta Jakutia, glavnih regionalnih novina. “Ali naravno, kada je horor Staljinizma i Gulaga prošao, sve je to počelo da deluje prilično humano.”
Fjodorov uređuje novine iz svoje kancelarije u centru Jakutska, koja se, kao i svaka zgrada u gradu, veoma dobro greje. Novine su osnovali politički disidenti neposredno pred Revoluciju 1917. U proteklih 90 godina 9 puta su menjale ime, u skladu sa različitim političkim vetrovima.
Region je bogat zlatom i dijamantima, što je bio glavni razlog odluke Sovjeta da Jakutsk pretvore u glavni regionalni centar, prvo uz pomoć Gulaga, a kasnije naseljavanjem hiljadama volontera koji su bili u potrazi za avanturom, većim platama, i šansom da grade socijalizam na ledu. U regionu se nalazi i korporativni gigant Alrosa u čijem vlasništvu je ruski monopol dijamanata i čija proizvodnja čini 20 odsto svetske ponude sirovih dijamanata.
Vremenom, Jakutsk je transformisan u pravi grad, koji ima hotele, bioskope, operu, univerzitet, servis za dostavu pizze, pa čak i zoološki vrt. I, kao što sam ubrzo shvatio, nehumano niske temperature i zimska magla samo su deo svakodnevnog života.
I Moskva i Jakutsk su ove zime bili sa “pogrešne strane nule” na termometru, s tim što je razlika između njih često bila i po 40C – kao između najhladnijeg zimskog dana u Engleskoj i vrelog julskog popodneva na jugu Španije.
Uprkos činjenici da lokalci stoički podnose zimu, da se deca na glavnom trgu igraju na snegu i veselo smeju, ja shvatam da moram što pre da uhvatim neki topao taksi ako želim da nastavim sa istraživanjem. Onih 13 minuta koje sam proveo napolju ostavili su me bez daha, celo telo me je bolelo, a lice mi je toliko pocrvenelo kao da sam se upravo vratio sa Koste del Sol. Kad sam ušao u hotelsku sobu srušio sam se na krevet ne bih li se otopio, a k sebi sam došao tek nakon pola sata. Najneprijatniji trenutak nastupio je posle 15 minuta, kada su noge počele da mi se vraćaju u normalnu telesnu temperaturu, uz ekstremno neprijatno vrelo peckanje, utrnulost, i svrab.
Lokalci su malčice bolji od mene kada je reč o podnošenju ekstremne klime. “Jakutsk važi za najhladniji grad na svetu,” pisao je Henry Lansdell, britanski putnik koji je ovde boravio krajem 19. veka, tokom proputovanja kroz Sibir. “Ali lokalne žene Jakuta često možete videti kako na pijaci stoje golih laktova, ćaskaju i zbijaju šale kao da je divan proletnji dan.”
Danas nema toliko mnogo golih laktova, ali lokalci bez sumnje znaju kako da se nose sa svojom klimom. Pijaca je i dalje puna izdržljivih ljudi koji prodaju smrznutu ribu, svinjetinu, i konjska srca. “Naravno da nam je hladno, ali čovek se navikne,” kaže Nina, Jakutkinja koja osam sati dnevno stoji za tezgom na ribljoj pijaci. “Ljudi se na sve naviknu,” kaže ona. Upitao sam je da li stajanje na tako hladnom vremenu ima lošeg uticaja na njeno zdravlje. Ona me gleda zbunjeno: “Zbog čega bi to uticalo na moje zdravlje? Ja sam sasvim u redu.”
Štaviše, jedna studija koju su sproveli britanski i ruski lekari krajem 1990ih pokazala je da, dok u Britaniji broj obolelih raste tokom zime, u Jakutsku to nije slučaj. U studiji je zaključeno da je razlog tome što ljudi u Jakutsku ne izlaze napolje zimi, a kad to moraju da učine, tada se obuku u skladu sa vremenskim prilikama.
Ali, i pored toga reč je o izdržljivosti koju je teško shvatiti. Radnici na građevinama obustavljaju posao tek kad živa padne ispod minus 50, jer metal tada postaje suviše krut za obradu. Deca su oslobođena od odlaska u školu kada temperatura padne ispod minus 55, dok predškolska deca imaju nešto povoljniji tretman, jer se obdaništa zatvaraju već na minus 50.
I gotovo svaka žena je, bez izuzetka, od glave do pete odevena u krzno, u glavnom lokalne proizvodnje. U takvoj klimi malo ko vodi računa o etici. “Videla sam na televiziji da u Evropi ima ludaka koji smatraju da nije lepo nositi krzno zbog ljubavi prema životinjama,” kaže Nataša, stanovnica Jakutska, koja nosi bundu od zečjeg krzna i šubaru od krzna arktičke lisice. Lisičji rep joj visi sa obe strane glave, i vezan u čvor štiti joj uši od hladnoće. “Neka dođu malo u Sibir i nek provedu ovde nekoliko meseci, pa da vidim da li će i dalje brinuti o životinjama. Ovde nosiš krzno da bi preživeo. Ništa drugo te ne može ugrejati.”
Pristojna bunda može da košta od nekoliko stotina do nekoliko hiljada funti, ali to se uvek smatra dobrom investicijom, jer se nosi godinama. Popularna je lokalna verzija valenki, krznenih čizmi koje se nose u čitavoj Rusiji, a ovde se prave od jelenske kože.
U takvim uslovima, suština tradicionalne kuhinje Jakuta je da iskoristi sve što je moguće. “Na venčanjima,” pisao je Lansdell u 19. veku, “uobičajeno je da mlada svom budućem gazdi posluži kuvanu konjsku glavu sa kobasicama od konjskog mesa.” Svakodnevni recepti bili su još manje primamljivi: “Oni prave neku vrstu kaše ili hleba od kore smrče, omorike, i ariša, koju sitno iseckaju i mešaju sa mlekom ili sušenom ribom.”
Danas su jela malo ukusnija, iako je konjsko meso i dalje popularno u restoranima. Biti jakutski konj nije baš primamljiv položaj – radite upregnuti na užasno niskim temperaturama dok ne ostarite dovoljno da vas zakolju i pretvore u tanke šnicle, ili u pikantne šnite konjske džigerice”.
Ostali delikatesi najčešće su marinirano meso irvasa i polu smrznuti šnitovi presne rečne ribe – neka vrsta jakutskog sušija, koji je veoma ukusan i koristi se kao zakuska, koja se štrpka posle svake čašice votke. A posle nekoliko čašica votke, ni konjetina nije više tako neukusna.
Pitao sam Vasilija Ilarionova, šefa Katedre za jezik i kulturu Jakuta na lokalnom univerzitetu, kakvu ulogu klima igra u folkloru. “Jakuti su oduvek imali neverovatno poštovanje prema prirodi i svetu koji ih okružuje, jer znaju kako moćan zna da bude,” kaže on. “Ali sama hladnoća ne igra veliku ulogu u našoj tradiciji. Osim toga, kod nas je prijatno hladno, jer mi nemamo vetar. Kad padne na minus 40 ja volim da idem peške na posao. Volim našu klimu, ali mislim da ne bih mogao da živim negde gde je vetrovito.”
“Za nas je zima kao radna nedelja, a leto je kao vikend,” kaže Bolot Bočkarev, lokalni bloger i nekadašnji novinar. Ali, leta su često i gora od zime, kratka i vlažna, kada dve, tri nedelje temperatura bude 30C ili 35C. Nijedna zgrada nema klima uređaj, a vazduh je pun mušica i komaraca u rojevima biblijskih proporcija.
Kratko leto je i period kada se čine ogromni napori za pripremu pred dolazeću zimu. Na reci Leni, koja je kod Jakutska široka preko 15 milja, ne postoji most u krugu od nekoliko stotina milja, tako da su sela sa druge strane primorana da obezbede višemesečne zalihe koje će trošiti u periodu kad reka nije plovna, a led još uvek nije dovoljno debeo da bi se preko njega mogao napraviti put. Tokom leta se proveravaju i popravljaju toplovodi, jer ako tokom zine nešto krene naopako, kao što se neposredno pred Novu godinu desilo u Artiku i Markhi, oni koji ostanu bez grejanja rizikuju smrt. Kada se od Jakutska krene Putem mrtvih, posle nekoliko stotina milja stiže se do Oimjakona, mesta gde je izmerena najniža temperatura u jednom naseljenom mestu – minus 71.2C.
“Tokom hladnog rata kružio je vic o tome kako Zapad ne mora da baci nuklearnu bombu da bi uništio Jakutsk,” kaže Fjodorov, urednik Gazete. “Dovoljno bi bilo da na nekoliko sati isključe grejanje.”
Uslovi su teški i za građevinarstvo. Jakutsk je najveći grad na svetu sagrađen na permafrostu – tlu koje ostaje permanentno zamrznuto tokom čitave godine. Permafrost prekriva 15 odsto zemljine kopnene mase, i 65 odsto teritorije Rusije, kaže Mark Šats, istraživač na Institutu za permafrost u Jakutsku. “Druge zemlje se trude da ne podižu gradove na permafrostu,” kaže ovaj naučnik.
Na dubini od četiri metra ispod zemlje, temperatura je minus 8C preko cele godine, bilo da je na površini minus 35C ili plus 35C. “Temperatura vazduha se menja brzo, iz sata u sat,” dodaje Šats, i pokazuje mi podzemnu istraživačku laboratoriju koju je institut osnovao za istraživanje smrznutog tla. “Ali ovde dole, promena temperature se posmatra kroz period od nekoliko stotina hiljada godina.”
A u tom bunkeru, gde su kristali leda na plafonu formirali savršene geometrijske oblike, brzo postaje jasno zbog čega je tako teško graditi na permafrostu. Tle, koje je kombinacija peska i leda, tvrdo je kao beton. Ali na ivicama, gde je led uspeo da se otopi, sve što je ostalo je puderast pesak. Ako se na takvom mestu podigne zgrada, toplota koju zgrada isijava topi led i uništava stabilnost temelja.
Iz tog razloga, bukvalno svaka zgrada u Jakutsku podignuta je na podzemnim šipovima, čija dužina zavisi od veličine zgrade. Čak i kod manjih vikendica, ti šipovi su dugi od šest do osam metara, dok za objekte kao što su elektrane, šipovi su dugi i do 25 metara.Pojedini akademici na Zapadu smatraju da je samo postojanje gradova kao što je Jakutsk, podignutih na terenu koji jednostavno nije namenjen ljudima, potpuno apsurdno. “Ako uporedite Sibir sa Aljaskom i delovima Severne Kanade, gde takođe ima prirodnog bogatstva, videćete da je Sibir maltene prenaseljen,” kaže Clifford Gaddy sa Instituta Brookings. Gaddy je 2003. godine sa jednim svojim kolegom izdao knjigu pod nazivom Sibirska kletva, u kojoj tvrdi da je ogromna teritorija Rusija u stvari njena slabost, a ne nešto čime se treba ponositi. “Sistem tapka u sopstvenoj neefikasnosti. Sa svom tom naftom koju ima, Rusija teorijski može svako mesto učiniti pogodnim za život,” kaže on. “Ali postavlja se pitanje da li je taj novac moguće pametnije investirati.”
Autori ove knjige iznose procenu po kojoj samo hitna dostava goriva sibirskim gradovima košta čitavih 350 miliona funti godišnje, i da bi bilo mnogo efikasnije u Sibir poslati ljude da vade naftu, gas, nikl, zlato, i dijamante nego u takvim uslovima podizati sasvim funkcionalne gradove. Da je Sovjetski savez postupao u skladu sa tržištem, (a ne u skladu sa grandioznim ideologijama, tvrde autori knjige), gradovi kao što je Jakutsk nikada ne bi ni nastali. Gaddy optužuje današnju Rusiju, koja je pokrenula seriju programa u cilju očuvanja i podmlađivanja sibirskih gradova, da pati od “sumanute ideologije iz 19. veka, po kojoj država ne poseduje zemlju ukoliko tamo ne žive njeni građani”.
Ali, većina građana Jakutska niti planira, niti želi negde da ide. Za etničke Jakute je to vekovima bio njihov dom, a oni koji su za vreme Sovjeta ovamo došli u potrazi za kešom i avanturom, već su pustili korenje. “Naravno da je ovde teško živeti,” kaže Fjodorov lista Gazeta Jakutia. “Ali, ljudi koji ovde žive ovde su i rođeni. To je naša domovina.”
Poslednji put sam osetio hladnoću Jakutska na aerodromu, dok smo peške odlazili do aviona i na pisti čekali 10 minuta dok nam nije bilo dozvoljeno da se ukrcamo. Dok smo rulali ledom prekrivenom pistom neposredno pred poletanje, pilot je objavio da je temperatura u Moskvi minus 4C. Kršni Sibirac koji je sedeo pored mene oduševljeno je uzviknuo, uzimajući još jedan gutljaj viskija koji je poneo na avion. “Letimo u tropsku vrelinu!”
Preuzeto sa www.b92.net