Žalio sam se skoro svojoj prijateljici, doktorici, da mi nije dobro. Ne mogu da se fokusiram, ne mogu da mislim, fali mi ideja, inspiracije, riječi, tonova. Nekako mi je sve postalo sivo i tjeskobno, a proljeće stiže. Znam da se ljudi masovno samoubijaju u proljeće i jesen. Pomislio sam: – Nije valjda dotle došlo? –
a ona će meni: – Grof, vrijeme je da pođeš na put. Tvoje stanje nije strašno, samo si učmao ovdje. Vidim ti u očima, k’o da su malo tužne. Fali ti smisla i putovanja. To je sve normalno. –
Spletom okolnosti, zadesi me put za Evropu, preciznije za Sloveniju, am pak deželu. Ići ili ne – bila je dilema. Nisam mnogo promišljao. Ići – bio je odgovor. Kao što svi Oborljani znaju (stanovnici Obora), za put do EU treba viza. To vam je tako, osim ako niste diplomata ili neki bogataš. Njima to ne treba, oni slabo i putuju, draže im je da obljubljuju klinke po Bosni i njenim vrletima, posebno ako su iz reda – ostalih. To je sada in. Još ako su Romkinje – gola egzotika. Eto ti plana i programa zasposlenja nacionalnih manjina. Gotovo porodični biznis. Baba te prodaje bogatašima. Kada imaš tolike pare onda se tako zabavljaš, zajebavaš, jebavaš.
Ali, to nije tema ovog teksta, već EU i odlazak na terapiju. Dobijanje vize je išlo lagano, jerbo kao umjetnik, vizu dobijem očas posla i to džaba. Voli Evropa umjetnike i to je super. Ako ste im posebno zanimljivi, daće vam i koji euro, naravno, ako popunite gomilu papira, formulara, izvještaja i zaključaka. Posebno vas ispoštuju ako napišete da je to sve u cilju razvoja – multi – kulti – boljeg društva. Dirljivo. Pitam se, da li je kod njih sve tako multi – kulti – divno?
Da se ne bih sve to pitao ( Kako je to tamo? Što i kod nas nije tako? Jesu li oni stvarno pametniji?) počeo sam lagano da se pakujem i pripremam za put. Doktor Šengen mi je rekao da mu se obavezno najavim prije nego krenem, da mi zakaže termin, jer znate – velika je potražnja za njegovim kaučem. Nikada do sada nisam bio kod psihijatra, al’ su mi rekli da ja ovaj najbolji. Blam me ići po Banjaluci, šta da se radi. Bojim se neko će da se izlaje, a kad jednom počnu priče da ste ludi i sa šifrom, nema vam povratka nazad. Posebno ako ste ParaJavna ličnost. Ne vjerujem puno u tu Hipokratovu zakletvu, posebno ne vjerujem ovim našim.
Dobro je čiča Dražo jednom primijetio: – Sve je to mafija u bijelom! – .
Doduše, seansa kod Dr Šengena nije jeftina, al’ kažu da pomaže. Znate i sami da nema štednje kada je zdravlje u pitanju. Posebno mentalno. Tužno je što se kod nas u mentalo zdravlje malo ulaže i što je sramota otići psihijatru ili psihologu i otvoriti im dušu i novčanik. To što luđaka ima na svakom ćošku – nikom ništa. Samo je pitanje dana kada će početi kolektivno pucanje. Zato se kod nas ne štedi kada je npr. gripa u pitanju. Bilo je presmiješno pročitati vijest da su vakcine protiv gripe u BL došle par mjeseci kasnije, dok se sama gripa ( koja je dio teorije zavjere) tako stidljivo pojavila, da su ljudi samo pravili sprdnju i viceve. Bacanje novca i pranje istog nikada nije imalo više eksperata. Smijeha nikad dosta, smijeh je najbolji lijek.. Ha – ha – ha za našu javnu nabavku. Dr Šengen trenutno živi i radi u Ljubljani, njegovi pacijenti su bile mnoge ličnosti iz svijeta estrade i show bizza, tako da sam se i ja osjećao kao da dolazim na nešto domaće, nešto blisko. Nešto svoje. Polazak je bio sa moje omiljene autobuske u BL, naravno da je bio tu i simpatični prodavač sa svojim još simpatičnijim štandom. Pravo da vam kažem, nakon što sam opisao taj štand, mnogo mi manje bode oči i kida živce. Šta ću ja sada tu? Ništa. Zato samo – OM, OM, OM – ezoterija i lagano.
U busu – idila. Malo ljudi, vozač bez podočnjaka – kontam, naspavao se. To je dobro. Paranoja se stišava. Znate, stalno se neka sranja dešavaju i kada napunim glavu istim, stalno mi se čini da mi neko o glavi radi. Crna hronika je stvarno satanizam. Korito paranoje. Napoj straha. Gradiška je za čas bila tu, a carinik u busu. Ovaj je neki mlad, utegnut, pristojan, namirisan. Lijepo. Sve je bolje od razdrljenog i neljubaznog krkana. Idemo dalje. Hrvat je na redu. Oni vole da peglaju, posebno ako idem sa Gospodom. Danas su i oni kul. Sunce je super, čini carinike opuštenim. Malo je smor kada se izlazi na granici, al’ eto. Tako nam grah pao, a bome još uvijek pada. Kažu da će tako do jula, a onda bezvizni. Meni Milan tarot rekao da je to farsa i da od toga ništa nema dok ne prođu izbori, ali kako sam umjetnik, viza mi nije problem. Bilo bi super da i kod nas imaju autoputevi da se Oborljani mogu brže i više kretati, al’ eto, gospodarima prstenova nije u interesu da se ljudi više kreću.
Prođemo i Hrvate, dođemo do Slovenaca, i oni – kul. Divota jedna, za ne povjerovati. Proces je svuda isti. Izađi, pokaži, uđi, vozi. U busu, na malom ekranu ide „Tesna koža“. Patić i Šojić uveseljavaju mene i saputnike, a miris jugonostalgije putuje zidovima karoserije. Svakom je u Bosni tijesna koža, a Šojića (množina) nikada više. Prodaju preduzeća i kupuju bele lađe. Uzmem novine da malo prelistam naslove, kad tamo: – Gradonačelnik Sarajeva, Alija Behmen, danas će članovima Gradskog vijeća predložiti ustupanje Nezavisne radio-televizije Studio 99 svjetskoj televizijskoj mreži “Al Džeziri” iz Katara. Nakon preuzimanja Studija 99, ‘Al Džezira’ u Sarajevu planira otvoriti regionalni televizijski centar za područje bivše Jugoslavije. –
Nema šta, multietničnost se razvija brže od autoputeva, privrede, kulture, umjetnosti. Baš lijepo što će Katar da uloži u našu državu, al’ bolje da su koji put sagradili ili kupili mehanizacije za poljoprivredu, ili možda nešto treće. I onako imamo okean kanala gdje se nespretan plivač lako davi i još brže tone u pako zračenja i ispiranja.
Opet kreće paranoja, sumnja u sutra, strah od nepoznatog, al’ pomisao na dr Šengena, umiruje i budi nadu. Još koji minut, pa sam u Ljubljani. Doktor je na vrijeme obaviješten.
Ordinacija mu se nalazi blizu Krekovog trga. Na znam ima li u blizini kreka, al’ znam da je dr Šengen tu. Doktor izlazi pred mene, nasmijan i pun optimizma. I meni je 
odmah lakše znajući o kakvom se stručnjaku radi. Nadam se da mu do sada niko nije podlegao. Ušli smo u ordinaciju. Bijeli kožni kauč je bio spreman, ja i doktor takođe. Na zidu je bila diploma, zastave EU i Slovenije. Prije nego sam išta počeo, dr Šengen mi se obratio: – Dragi Grofe, znam ja šta tebe muči, ne moraš mi ništa reći. Vidim ti u očima. Zato mi dopusti da ti kažem odmah šta treba da činiš. Za početak, nemoj da misliš da je ovdje baš toliko bolje. Jeste standard viši i postoji neka socijalna pravda, al’ i ovdje guzonje kradu, otimaju i prave afere. Al’ do vas te informacije i ne dolaze nešto pretjerano, a ruku na srce, i ne znate slovenački, pa i ono što vam je dostupno – nerazumijete. Misliš da ovdje nema bolesnika? Grdno se varaš. Evo, prije nekih mjesec dana, jednog mog kolegu rastrgali bulmastifi, jer ih je karo. Zamisli. Što je najbizarnije, taj kolega je u stvari bio koleginica, a pse je dildom odrađivao (http://arhiva.depo.ba/page.php?id=11533). To opet ne znači da su svi Slovenci takvi, kao što ni vicevi o vama, Bosancima, ne znače da ste svi glupi. Nego, da tebi kaže tvoj doktor Šengen, ti lijepo odi u neku ezoterijsku radnju i nabavi sličicu Dalaj Lame, viči Om, Amin, Aman, razmišljaj, gledaj i zaključuj. Neka to bude prvi korak. Niste vi glupi, samo ste lijeni, nemate početak ni kraj, a fali vam i sistematičnosti. Nisu to nikakve epohalne stvari, već je to plod želje, rutine i ponavljanja. Stvar je prosta, a ti razgledaj malo Ljubljanu, slikaj, opusti se. Vidi šta valja pa podijeli sa svojim zemljacima. Ne budi stipsa. Budi turista i, molim te, skini te vampirske odore i obuci nešto normalnije.
Znamo i ti i ja da u Ljubljani ima mnogo vampira, ali bolje je ne tražiti đavola.
To je bio kraj seanse. Ustao sam zbunjen sa kreveta. Doktor Šengen reče: – Znaš i sam da se čudo ne može dogoditi, a i od čega bih ja živio da odmah na prvu izliječim svakoga? –
Nisam se još čestito ni sabrao, a sestra je držala fiskalni račun od 50 eura i ljubazno se smješkala. Šta da se radi. Cijedim euro prokleti i jebem dr Šengenu sve što ima predispozicije za jebanje. Jel’ on mene zajebava? Gledam ga u oči, a on se smije i opet pravi onu smirenu facu. Pokazuje mi rukom put vrata i kaže vedro: – Vidimo se uskoro.-
Bio sam malo razočaran. Očekivao sam više. Šta je tu je. Presaberem se brzo i krenem da tražim neku ezoterijsku radnju u kojoj ima Dalaj Lama sličica. Nije prošlo puno, a bio sam ispred Om, Šiva, Ezoterika radnje. Kažem: – Dober dan vam, imate sličku Dalaj Lame, prosim. Dr Šengen me šalje. Za divno čudo, Dalaj Lamu sam dobio džaba, a ljubazna crnokosa prodavačica je rekla da svaki novi pacijent dr Šengena ima prvog Dalaj Lamu gratis.
Stavim Dalaj Lamu uz sebe i nastavim sa šetnjom. Počinjem intenzivnije da opažam boje, mirise, zvukove, praktične stvari. Grafiti Ljubljane su mi prijali. Kada bolje skontam, po BL i nema baš nešto puno grafita. Jedini koji rade grafite su Vulturesi. To je super, al’ opet je malo čudno za toliki grad da nema grafite, ako ne računamo onaj zabačeni zid u parku Mladena Stojanovića. Šteta, bilo bi mnogo ljepše da se grad oslika na taj način.
Šetajući tako, naletim na pravoslavni hram u Ljubljani. Hram je veoma lijep, jednostavan, unutra je sav završen, sa predivnim freskama i, naravno, bez televizora okolo.
Krenem dalje prema jezgru grada, pored mnogobrojnih izloga, kad tamo – ogromne gole žene reklamiraju donji veš. Sex prodaje i oslobađa, pa dodirnem jednu za grudi, oslobodim se i osjetim potrebu da kupim nešto. Bilo šta. Odmah uz sexy veš bio je smart shop. Tek tu ima svega. Bongovi, pajpovi, marame, tarabuke, sarovi, mirisni štapići. Znajući da je i aromaterapija dobra za moje stanje i paranoje, uzeo sam dva paketa mirisnih štapića. Limun i lavanda. Nek se nađe. Inače, u Sloveniji nije legalno, al’ ih i ne peglaju previše. Malo, malo, pa zamiriše..
Krenem dalje prema Prešernovom trgu i naletim na Milana. Naše ljude jednostvano po nekom neobjašnjivom zakonu morate da srećete bilo gdje da odete. Milan je iz Prijedora i studira u Ljubljani. Mi se tu zapričamo, kažem mu da sam bio kod doktora a on će meni: – Dobro je tebi doktor rekao. Ne cvjetaju ovdje baš ruže, ima i ovdje sranja i budala. Sve nas sa
juga zovu Čifuri. To i nije baš lijepo, al’ jebeš ga. Evo prije par dana, stojim sa nekom Slovenkom i krenemo da pričamo na slovenačkom, a ona će meni kako mrzi Srbe i Kineze? Pitam je zašto, a ona reče: – Pa, eto, Srbi su krvoločni a Kineza ima previše, čak su i Ljubljanu zauzeli.
Pitao sam je da li ona, uopšte, zna i jednog Srbina? Odgovor je bio – ne. Pa, eto, ja sam Srbin i stvarno mi nisi jasna, mlada si ti za tolike predrasude i mržnju. Pogubila se. Pocrvenila. Rekla da ne mrzi baš sve Srbe, već samo političare, al’ što je najgore nije znala ni jednog političara da mi nabroji, osim dr Dabića. Na kraju je rekla da u stvari ne mrzi Srbe, već samo Kineze. Čudna neka riba. Isto tako, prije par dana, stanem sa nekim Francuzom i Englezom i krenu oni mene da smaraju o ratu, jebo ih rat. Pa kako ovo, pa kako ono. Ja im kažem da mi je smor o tom da naglabam i predložim njima dvojici da malo pričaju o stogodišnjem ratu što su vodili, o kolonijama pomoću kojih su sticali bogatstvo i pravili robove širom Afrike i Azije, a sada nama dolaze sa lekcijama o demokratiji. Njih dvojica su se nešto pogubili, a nakon pet minuta su se već uveliko svađali. Šta su ti neriješene istorijske činjenice. Eto, tako se to radi. Baš sam došao ovdje da studiram i da pričam o ratu. Niđe veze.
Pozdravim se sa Milanom i krenem dalje. Blaženstvo Dalaj Lame je bilo sveprisutno
. Nastavio sam dalje prema autobuskoj. Biciklističke staze su bile po cijelom gradu. Kako je to lijepo. Banjaluka ih čak ni nema, a skoro su zabranili bajkove na Šehovima. Šta više, nije ni čitava Ljubljana pod biciklističkim stazama, već su neki dijelovi samo iscrtani i označeni, a vozači automobila to uglavnom poštuju. Kod nas samo zabrane, a nigdje alternative. Kurac je najlakše šiljiti na sirotinji, a budžet puniti porezima i kaznama. Isto je i sa kučićima. Postavili zabrane kretanja kučića a nisu ponudili rješenja. Dovoljno bi bilo da su bar jedan ovakav servis postavili, kurtoazije radi – Pasja postaja. Kako slovenac može da napravi i postaviti tako nešto? Pa to je jebeni komad metala obojen u zeleno, sa crnim kesicama za pseća govna. Izgleda da terapija i nije baš bila toliko glupa koliko mi se na početku činila. Neki smisao je nađen. Svako treba da čisti svoja govna. Malo, po malo i eto mene na stanici. Autobus je spreman za polazak. Posjeta je gotova. Umorio sam se baš. Spavaću do Banjaluke. Laku noć, Evropo. Hvala doktoru Šengenu i njegovoj terapiji. Hvala Dalaj Lami i njegovoj podršci. Hvala gospodarima prstenova što nas drže u Oboru i onemogućavaju da se ljudi kreću po bijelom svijetu, te da tako shvate da nam niko neće napraviti zemlju boljom i ljepšom nego mi sami.
Sigurno je negdje tamo ljepše, bolje i sl. , al’ realno, mogli bi da živimo u raju, da nas u sretniju budućnost ne vode nesretni kriminalizirani gospodari prstenova.